ČOVEK JE ISKUSTVO

Bufon je govorio da je čovek stil. Onaj koji je izgradio sebe izgradio je i stil ili obrnuto, što istovremeno može značiti i da je uspeo i da se okamenio. Ali šta ako je taj čovek, koji sebe gradi i razgrađuje, sposoban promeniti više stilova i ne zadržati se ni na jednom, poreći svaki koji smatraju njegovim i poslednjim? Ili ako primeni na sebi postmodernističko pravilo: svi tuđi stilovi su moji? Na kraju, biti bez stila može značiti novi stil kao što poricanje postojeće umetnosti često znači rađanje nove umetnosti koja će, postavši stara, tvrditi da ima stila i da je nepromenljiva.

Po meni: čovek, to je lično iskustvo. Ono što je doživljeno, proživljeno, zapamćeno, zapisano, ispričano, skriveno u podsvesti, okamenjeno u genima, ono vidljivo i ono nevidljivo, stidno, priznato i nepriznato, visoko i nisko, trivijalno i veličanstveno, sve to predstavlja ličnost, jedinku, osobnost, nešto neponovljivo. Ličnost postoji kao jedinka ili jedinka postoji kao ličnost dok drži sve te raznovrsne, heterogene, suprotstavljene elemente na okupu, svejedno da li naporom volje ili navikom podsvesti koji je u nas ugradila neumoljiva i nesavladiva evolucija. Bio ili ne bio, otkivao se ili se krio, bog u tome učestvuje samo posredno, time što je sve to omogućio ili što nije sprečio spregu neverovatnih jedinjenja.

Razlikujem dve vrste iskustva: ono što mi se dešavalo, što nisam mogao izbeći i ono što sam izazvao, hteo i sebi namenio. Razlikujem ih, ali ih ne merim. Nijedna svest nije sigurna koliko je primila iz podsvesti i šta upravo prima, taj proces je neprekidan i nezaustavljiv, događa se dok ovo zapisujem i nastviće se i u snu. Ne suprotstavljam mu se, ne smetam, prihvatam ga. Rečenica je najbolja i najpunija kad u sebi, pored jasnih značenja, nosi neki zvuk iz neznani, a više takvih zvukova možda obrazuju onu maternju melodiju Nastasijevićevu, pesmu sa dna prohujalih vremena i sa mesta na kojima nastaje jezik.

Bunio sam se protiv onoga što mi se dešavalo, žalio se, cvileo, pevao žalopojke, ljutio se na svoje slabosti. Onog što sam sam izabrao ponekad nisam bio dovoljno svestan, mada bi trebalo da bude obrnuto: samo lucidnost stvara nešto izuzetno. Koračati iznad ponora i biti bolno svestan da se svakog trena možeš obrušiti u pakao, to je hrabrost, ostalo je podnošenje neizbežnog.

Ta dva iskustva čine jedno nadiskustvo, čine mene. A ja sam ono što ne poznajem sasvim i što upoznajem polako, svest koja ispisuje ovu rečenicu i nesvest koja je hrani.

*

„Može se prevladati ono što je proživljeno u životnom iskustvu, ali samo proživljeno iskustvo zauvek ostaje čovekova svojina, proširena stvarnost njegovog duhovnog života. Izbrisati samu činjenicu doživljenog nije moguće. U promenjenom i preobraženom obliku doživljeno nastavlja da postoji. Životno iskustvo i duhovne borbe grade ljudski lik. Čovek nije potpuno gotovo i završeno biće, on se formira i stvara životnim iskustvom, iskušenjima svoje sudbine.“ (Berđajev, Filozofija slobodnog duha)

Beleška iz dnevnika 2009.

STOKA BEZ REPA

Stoka bez repa. Izraz je moga dede, njime je ispotiha častio one koji su se ponašali kao da nisu ljudi, prosto su zalutali među nas i uzeli čovekolika obličja. Nije znao za mutante ali ih je u obliku stoke bez repa viđao oko sebe tokom dva svetska rata: jednom kao dečak koji majci, sestri i braći nastoji zameniti oca koga je odneo veliki rat, drugi put kao zreo čovek koji svim sredstvima pokušava sačuvati sina, snahu, suprugu i unuka od rata koji je samo nastavak prethodnog i ludački uzaludna svetkovina smrti. Oba puta je imao iste protivnike, istu vrstu, bez obzira što su se promenili ideologije, imena i lica.

Nije se izborio sa stokom bez repa u svojoj okolini i negde gore, izgubio je tu bitku znatno pre bolesti i prerane smrti, verovatno je bio svestan toga i ogorčen toliko duboko i bez reči da se od toga razboleo. Nije ih mrzeo, bio je hrišćanin koji je živeo svoju veru, ali ih je toliko rečito prezirao da slabe impulse toga prezira osećam i ja, čovek stariji od svoga dede, skeptik i lutalica, sklon zaboravu i bekstvu od teških uspomena. Zaista, našao im je pravo ime, zvučno i nemilosrdno. Ili im je neko pre njega nadenuo ime, izvukao ga iz svog i tuđeg iskustva, a moj ga je Rajko samo ponavljao, izgovarao ga kao da ga je sam smislio.

Stoka bez repa je vrsta koja se uvek iznova pojavljuje kao najava loših vremena, kao horda koja raznosi zlo u svaki kutak pošašću zahvaćenih krajeva, kao neorganizovana i zastrašujuće delatna vojska mraka. Sačinjavaju je pojedinci koji privlače sebi slične i, množeći se vrtoglavo, postaju rulja i svetina koja se ne može raslojiti na jedinke, stopljena je zadugo, urla i traži žrtve.

*

A kad se završe klanja, humana preseljenja naroda, otimanja i otvorene vrste nasilja, kad se istroši glupa i nemilosrdna retorika rata, kad se mora preći samo na dnevne obmane i laži, i na političenje, stoka bez repa promeni retoriku, odela i ponašanje, sakrije okrvavljene zube, zalepi osmehe na lica, prilagodi se vremenu i okolini, prodobri se, presamiti se – i dalje ispotiha širi svoju đavolsku priču, svoju propagandu zločina i prava na zločin, svoju odbranu nepočinstva. Ne razlikuje se od beslovesne i neme većine,  maskira se banalnošću, puca od dobre volje, ali se ne menja na bolje, ostaje verna niskosti svoga bića, drukčija biti ne može, menjati se neće, zato i ne pokušava poboljšati se.

Svi mi olako i lako praštamo sebi ali stoka bez repa to čini unapred, pre samog čina – i time što je nesvesna ili neće da bude svesna šta je zločin i šta je pokajanje i što ne zamera drugima što su isti takvi ili gori, jer za bolje ne zna i neće da zna. Ali će spontano naučiti sva jeftina i banalna opravdanja za ono što radi i za ono što će uraditi i služiće se njima nebično vešto i uspešno kao da razume o kakvoj se obmani radi.

Jednu stvar ipak stoka bez repa nikada neće uraditi: izviniti se svojim preživelim žrtvama i dopustiti ima da dođu do reči kako bi se požalili ili prosto upozorili da se neke strašne stvari ne smeju ponavljati. Kaže: ne bavimo se prošlošću, braćo i sestre, zaboravimo šta je bilo, okrenimo se budućnosti. S osnovanom nadom da će u budućnosti biti posla za njih. I biće ga, svakako. Jer naivni će, neoprezni i novorođeni biti zauzeti svakodnevicom i nesposobni da vide koja se prepotopska životinjska fela krije pod obrazinama njihovih suseda, kolega, sunarodnika, vođa, poeta i akademika. Dok ne bude kasno.

Beleška iz dnevnika 2007.

PEDESET GODINA

Pedeset godina književnog rada, uskoro, iduće godine! Zar je to moguće? I meni samom izgleda neverovatno, čudno, neprirodno. To je podatak za neku knjigu kao što je Ginisova, za tabloide, za one koji vole preterivanja, za neukusne viceve. I sve vreme sam se bavio istim poslom, čak i onda kad sam naizgled radio nešto drugo, sve vreme sam smišljao tekstove, zapisivao ih, prepravljao, doterivao, objavljivao, trpeo dobre i loše kritike, ogovaranja, siktanje zlih jezika, retke pohvale, povremene uspehe. I jedva sam čekao priliku da ostavim sve drugo i okrenem se pisanju, jedino njemu, toj magičnoj kugli koja mi prokazuje stvarnost vernije i tačnije nego čula – i bez koje moja čula ne mogu delovati punom snagom.

Ako ne računam dve spisateljske krize (obe nisu predugo trajale mada behu strašne kao da će biti doživotne), nisam prestao pisati, nisam se odrekao svoje životodavne veštine, nisam se zamorio niti sam digao ruke od uzaludnog posla čak i da je izgledao uzaludan, nikom potreban, suvišan u surovome svetu. Ni nevolje me nisu zamorile, razočarale, izazvale gađenje bića koje uništava svaku želju za pisanjem onemogućava volju. I danas bezmalo svakog dana i svake noći gorim od želje na nešto zapišem, a imam i nekoliko neobjavljenih rukopisa u memorijama diskova, pretpostavljam da će ih biti sve više, to je zato što pišem a ne objavljujem kad treba i kako treba.

Najčudnije od svega, meni samom najčudnije: još sam živ mada sam napadan, proganjan, proterivan, stavljan pred najgora iskušenja, primoravan da radim za dvojicu, često bez novca, uglavnom bez tuđe pomoći, usamljen ili u čudnom društvu, emigrant, metek, stanovnik nekoliko gradova, glava jedne porodice o kojoj i dalje moram brinuti, penzioner koji prima pola penzije, usamljenik na jednom šumadijskom brdu na kome nije nikada ništa raslo osim drveća i trave.

I meni to izleda istovremeno čudno i čudesno, strašno kao sećanje i veličanstveno kao činjenica da svakog dana mogu videti svetlost, razgovarati sa ljudima, ljubiti one koji me ljube, i biti slobodan, zaista slobodan.

Beleška iz dnevnika 2009.

INTERVJU U "PRAVDI" 17. 09. 2011.

Pitanja postavio Srećko Milovanović

PITANJA ZA GOSPODINA VIDOSAVA STEVANOVIĆA

1. Godinu dana od izlaska „Dnevnika samoće“ kako ste zadovoljni reakcijama publike a kako reakcijama stručne javnosti?

U pripremi je četvrto izdanje što u našim prilikama predstavlja uspeh. Dobio sam i dobijam brojna pisma čitalaca. U nekima stoji rečenica koju smatram dragocenom: „Napisali sto ono što smo svi preživeli, pomalo zaboravili i nismo umeli opisati.“ Ne znam lepši kompliment za jednog pisca. Izašao je jedan analitičan, stručan i dobar tekst u „Politici“, još jedan u „Pobjedi“, bilo je na desetine intervjua. Ostalo su prljavi napadi. Razmišljam da li da ih u nekom budućem izdanju objavim kao priloge, tek onda bi se videla sva beda čaršijskog duha, pojačana nepoštenjem i lošom pismenošću.

2. Da li je moguće kroz samo jednu knjigu dati „dijagnozu“ svega onoga kroz šta smo kao narod i država prolazili prethodnih 20 godina?

Takve knjige postoje o svim značajnim istorijskim događajima u sredinama koje imaju sposobnost kritičkog mišljenja i ljude koji umeju da pišu. Ali „Dnevnik samoće“ je prosto dnevnik, nastao tokom tih događaja, pod neposrednim utiscima. Pisao ga je zabrinut, uplašen i ponekad zbunjen čovek, intelektualac koji pokušava shvatiti uzroke velikih nesreća i bar malo ublažiti njihove posledice. Kao što sam rekao u predgovoru prvom izdanju, mnoge stranice bih danas napisao drukčije ali bih se pred sobom osećao kao falsifikator sopstvenih vrednosti, a jedna od njih je odgovornost za ono što se piše, govori i radi.

3. U knjizi kažete da namerno niste hteli da pominjete imena onih koji su krivi za nacionalno propadanje. Da li će se neka imena možda naći u nekom novom izdanju „Dnevnika samoće“?

Pomenuo sam sva imena koje smatram odgovornim za stvaranje pogrešnog projekta, za mahnitu propagandu i za izgubljene ratove, ostale štete da ne pominjem. Bio sam spreman da se izložim njihovom gnevu, mnogi od njih su i dalje podrepaši današnje vlasti, ljudi iz presoblja, zlokobni savetnici loših političara. Pretili su mi i javno i tajno, pretpostavljam da će neki i pokušati da ostvare neku od svojih pretnji, to su ljudi koji deluju iz mraka i udaraju s leđa. Ali, kad se čovek odlučuje na objavljivanje dnevnika za života, onda je sigurno spreman i da snosi sve posledice. Moja jedina odbrana su javnost, koju mi uskraćuju koliko mogu, i moje objavljene i neobjavljene knjige.

4. Ponovo se nalazimo pred nacionalnom dilemom: Kosovo i(ili) EU. Kako vi vidite ovaj novi srpski „tamni vilajet“?

Biću otvoren, ta dilema na postoji u stvarnosti. Deo je pogrešnih procena i loše izborne propagande. Kosovo je izgubljeno, izgubili su ga oni koji su ga navodno branili, koji su od jednog starinskog mita napravili fantazam, političko sredstvo za osvajanje vlasti, dimnu zavesu iza koje su mogući ratovi, zločini i pljačka. Postoji druga dilema, ona je stvarna i životno važna: hoćemo li u Evropu ili nećemo. Devedesete godine su bile negativan odgovor na to pitanje, nacionalisti su objavili: ne, mi nećemo u Evropu, ne treba nam svet, dovoljni su nam Rusija, Kina i Kastro. Posle dvehiljadite to pitanje se ponovo postavilo pred naše elite koje se odnekud smatraju demokratskim. Njihov stvarni odgovor, koji iščitavam iz njihove politike, ne iz njihovih reči, glasi: mi bismo u Evropu, ali što kasnije, ne za našeg mandata, trenutno su nam dovoljni nesvrstani i Gvineja Bisao. Ne slažem se s njima ali ih razumem. Šta bi oni, takvi kakvi jesu, radili u Evropi?

5. Kako smo po vašem mišljenju utrošili poslednjih 11 godina od petog otobra 2000. naovamo?

Zoran Đinđić je snažno povukao prema Evropi i započeo velike promene. Egzekutiran je od strane državnih službenika i skrivenih zaverenika – niko ih ne pominje ali svi znaju nihova imena – da bi se taj neizbežni proces presekao ili bar usporio. Prvo mrtvačkom letargijom režima Vojislava Koštunice, zatim partokratizmom i jednom vrstom neustavne lične vlasti Borisa Tadića i njegovih saveznika. Izubuljeno je vreme, potrošen silan novac, privatizacija se pretvorila u bezobzirnu pljačku, tajkuni su pored novca koji nisu zaradili dobili i vlast za koju nisu birani i izabrani, stanovništvo je izdato pod najam stranim bankama, državna samostalnost je prazna priča, ekonomija propada, ušli smo u kapitalizam koji ništa ne proizvodi, osim korupcije i beznađa.

6. Imamo li kao narod nacionalnu strategiju ili nam je potrebno neko novo „Načertanije“?

Ne vidim nijedan razlog za stvaranje nacionalne strategije niti za novo „Načertanije“, takve se zablude skupo plaćaju, to dokazuje Miloševićevo vreme. Najvažnija su sada pitanja države i demokratije. Od toga se mora početi. Država Srbija mora sebe da definiše geografski, politički, ekonomski, da donese moderan i funkcionalan ustav, da se okrene Evropi kojoj pripada i koja je, istina je, jedina zaštita i garancija njene buduće samostalnosti. Zakoni moraju da definišu demokratiju, društvo i država kao i pojedinci da se potrude uvesti je na scenu i graditi, braniti je svakog dana od njenih prirodnih neprijatelja, zagovornika zatvorenog društva, tajne policije, parazitske čaršije i poluinteligenata.

7. Možete li nam reći nešto više o vašoj novoj knjizi „Šta ptica kaže“ koja na neposredan način ima za temu ubistvo Ivana Stambolića?

U belešci na početku romana kažem da se „neke ličnosti iz savremene srpske istorije ovde se koriste kao literarne fikcije“.  Ne imenuju se ni Stambolić ni Milošević, jer bi na njihovim mestim mogli biti i neki drugi, u nekom drugom vremenu i pod drukčijim okolnostima.  Roman je koncentrisan u četvrt sata dok egzekutori, pred starcem koji je vezanih ruku i nogu i sa slepotejpom preko usta i očiju, pregovaraju ko će pucati. Sastavljen je, ako izuzmemo razgovore dripaca koji ubijaju, od dva monologa, dva toka svesti koji se grozničavo prepliću, onog koji čeka da bude ubijen i onog koji je naručio ubistvo i čeka izveštaj. Suština je u tom sukobu između graditelja i rušitelja. Želim da naglasim samo jednu stvar: roman je kratak i lako se čita.

8. Da li monografija „Vidosav“ kojom ste ove godine obeležili 50 godina književnog rada predstavlja svojevrsno podvlačenje crte ili samo presek pred nove stvaralačke izazove?

Ni sam nisam verovao kad su mi rekli da se 2010. navršava pedeset godina mog književnog rada. Čudo je što sam živ. I još veće čudo je što i dalje radim, pišem, pripremam nekoliko stvari. Prihvatio sam da se uradi rekapitulacija onoga što sam napisao ali ne s namerom da sebi dižem spomenik već da i drugima i sebi kažem da imam još obaveza i tekstova koje nisam dovršio. Grad Kragujevac je finansirao monografiju koja je, i uz moju uredničku pomoć i trud moje supruge i moga sina, ispala pregledna, lepa i sadržajna. Na promociji 11. jula ove godine u Klubu Vidosav na mom brdu okupilo se preko dve stotine ljudi. Tog dana sam bio ubeđen da nisam uzalud radio i da bi trebalo da nastavim.

INTERVJU U "NOVOSTIMA" 17.09.2011.

Pitanja postavio Dragan Bogutović

1. Зашто сте се определили за форму два наизменична монолога?

Да бих истакао разлике између два главна лика и непосредно показао њихов сукоб. Први чека да буде убијен, зна да су то његови последњи тренуци, грозничаво се обрачунава са собом. Други чека да му егзекутори јаве да је убиство извршено, мисли да пред собом има све време света, размеће се својим циничним начином манипулације људима, ужива у разарању – и не помишља да је његово време истекло, два месеца касније биће уклоњен са власти.

2. Колико вам је била отежавајућа, а у којој мери олакшавајућа околност, што сте Стамболића веома добро познавали?

Познавао сам Ивана површно, сусрели смо се неколико пута. Ценио сам његову умереност и уравнотеженост. Замислите чуда, читао је књиге, и моје међу осталима. Прича о нашој блискости измишљена је после његовог политичког пада, да би мене уклонили са сцене, било ми је неукусно и недостојно да је јавно поричем, просто сам се повукао и ћутао. Касније смо се видели неколико пута, последњи пут у Паризу месец дана пре отмице. И док су се медија питали да ли је отет, где га крију и слично, написао сам да је „Мирјанин страх водио Слободанову руку“. Неки људи на власти користе све оно најгоре што власт пружа и омогућава, не пропуштају ни најмању могућност да буду још гори.

3. Радозналог читаоца ће занимати имали битније разлике између два Стамболића, бившег председника и вашег јунака?

У белешци на почетку каже се „нека лица из савремен српске историје коришћена су овде као литерарне фикције“. Дакле, ради se о фикцији која се понегде наслања на стварне догађаје и људе који би могли бити такви. Мој неименовани бивши председник је можда бољи, можда гори од стварног Ивана, али је пре свега књижевни лик, сложен и занимљив. Као што је, рецимо, мој Слободан луциднији, образованији и речитији од свог узора у стварности за кога сам написао да је „човек без особина“. Иначе би ostao само карикатура на коју понекад личи у мојој књизи „Милошевић, један епитаф“.

4. Између осталог роман говори и о томе колико власт може да понесе и потпуно промени личност. 

Слабе памети, лоши карактери и никакви људи помахнитају од власти и препусте се разарању. Паметни оглупаве, духовити постану досадни, лепо васпитани се преобразе у неподношљиве простаке. Будале уобразе да су паметни, неуки да су експерти, осредњи писци постају очеви нација. Дрога убија онога ко је узима, власт убија оне који се нађу на путу зависнику од власти и понекад самог зависника.  

  

5. Сећајући се прохујалих година социјализма, када је био у политичком врху, ваш јунак (Стамболић) каже: "...Ми смо изневерили себе, прихватили смо похлепне, опортунисте, прогањали смо све оне што износе своје мишљење, забрањивали смо њихове књиге, спречили смо природан долазак демократије..."

Отприлике једна десетина становништва ондашње Југославије била је учлањена у једину партију, било је ту свега и свачега, и левих и десни, прикривених четника и усташа, понешто партизана, либерала, потајних монархиста, да не набрајам даље. У тој мешавини било је ипак највише опортуниста, каријериста, безобзирних типова, оних који не бирају средства да би успели – и сви су мирно наставили да делују у новим партијама. Прво су спречавали нормалан долазак демократије, затим су је изнутра первертовали колико су могли. Имена знате.

6. Говорећи о сукобу са политичким противником Стамболић каже да није ни слутио да његов штићеник припрема пуч и да никада неће схватити како је обневидео у одсудном тренутку. То се и данас многи питају?

Сам Стамболић је више пута објашњавао како се то десило, нема потребе понављати. У мојој књизи човек који чека да буде убијен каже да је био заслепљен верношћу свог првог сарадника, да ништа није видео. Није баш за поређење али је то помало као у античкој драми: главни јунак несвесно вређа законе богова, зато бива кажњен. Такве наизглед невероватне грешке су грађа за оно што називамо историја и за понеког романописца без илузија о људској природи и друштву које описује.

7. У роману је доста горких речи о лицу и наличју политике." Бити политичар, значи бавити се оним што не знаш, преко оних који понешто знају, навући туђу маску, прећуткивати оно што треба рећи, говорити оно што се очекује..." Је ли то константа ове професије, у свим временима и режимима?

Углавном, не знам који политичар може избећи ствари које сам навео, успети без тог обавезног састава лажи и превара, језичких досетки и прикривања суштине ствари. Једино што понекад неки међу њима пређе границе свога заната и уради нешто добро, корисно, историјски важно. У неким друштвима такве славе, у другим их убијају, све у зависности од укуса публике и потреба средине.

8. Из Ваше књиге, може ли се наслутити из којих разлога су "просвећени диктатор" и супруга му дали налог за стравичан злочин?

У књизи сам пустио да сам „просвећени диктатор“ – по мени недовршени диктатор – наведе два разлога: он уклања земне остатке онога који га је створио и омогућио му да дође на власт да му не би сметао, истовремено излази у сусрет жељи своје супруге коју иначе повремено изненађује таквим угодним вестима уместо цвећем. Први разлог има као параноик који свуда види опасност по своју власт, други као потчињени и безвољни слуга своје супруге.

9. Ваша књига сећања "Дневник самоће" изазвала је велико интересовање читалаца. Да ли настављате да бележите своја запажања о нашој стварности?

Спрема се четврто издање, књига се заиста чита. Али ја радим и даље на дневницима, записујем оно што је занимљиво, што треба запамтити и помало оно што ће сви заборавити, правим портрете припадника наших жалосних елита који спречавају развој друштва и ометају улазак у Европу. Бар колико да се сутра зна ко је за то одговоран. Следеће две свеске мога дневника, сконцентрисане између 2004. И 2009., зваће се „Краљивци слободе“. Почињу у Паризу, описују мој боравак у Сарајеву и долазак у Шумадију, завршавају се у Ботуњу.

10. Осим писања и читања, чиме се још у Ботуњу бавите?

Оним што се догађа у Клубу Видосав који је постао познат и цењен, гостима, пријатељима, породицом, књигама, сликама, музиком, преко интернета комуницирам са пола света. Дочекујем зоре пишући. Сваког јутра и сваке вечери седим пред шумадијским пејсажем. Све више људи долази на моје брдо, моји читаоци пишу и јављају се, има их поново, зато не могу наставити књигу под насловом „Дневник самоће“.

INTERVJU U "POLITICI" 17. O9. 2011.

питања поставио Зоран Радисављевић

Графички атеље „Дерета“, у колекцији изабраних дела, објавио је нови роман Видосава Стевановића (1942), под насловом „Шта птица каже“. Радња романа, који има четири поглавља, одиграва се 25. августа 2000. године, у само 14 минута, од 11,45 до 11,59, од отмице у једној шуми (Кошутњак), до ликвидације у другој шуми (Фрушка гора). Жртви су повезане очи, везане руке и ноге, свуда је мрак, остаје јој једино да се ослања на чуло слуха и – чује глас птице из детињства, који се понавља... Шта му та птица говори?

 1.    Иако не помињете имена, потпуно је јасно да роман говори о убиству Ивана Стамболића, једној од најсвирепијих ликвидација у српској историји?

Пре почетка романа налази се кратка белешка „ нека лица из савремене српске историје појављују се овде као литерарне фикције.“ Наводим је зато што упозорава читаоце да се ради о фикцији. И унапред опомиње књижевне тумаче, они намерно или случајно изазивају највише забуна, посебно кад се ради о мојим књигама.

Ипак, ваш закључак је на месту, повод за писање овог романа било је убиство Ивана Стамболића, тринаест година после губитка власти, бесмислено и свирепо. Оно што га чини посебно свирепим је ово: дрипци који за новац ликвидирају једног старца – и притом су службеници државе Србије – држе га петнаест минута везаног, са селотејп траком преко очију и уста и договарају се ко ће пуцати, понашају се као на излету. Зато сам, као добар ученик егзистенцијалиста, роман сместио у тих страшних и обичних четврт сата. Остало сам измислио и написао према свом схватању добре прозе и чврсто организованог романа.

 2.    У две паралелне равни, смењују се приче жртве и џелата. Кроз џелатову исповест открива се механизам функционисања власти, која опстаје на страху и насиљу?

Мушкарац кога ће убити везан је и непокретан, кроз главу му јуре грозничаве мисли, сећања, кајања, свест о заблудама и грешкама. Суочен је и сукобљен са свим што је био, што је радио и што није успео урадити, све је то одједном пред њим и у њему и ни на који начин се не може избећи ни променити.

Наручилац убиства – који би могао бити Милошевић – такође је напет, чека да му егзекутори јаве да је убиство извршено, а он ће о томе поднети извештај оној којој прича о свему и због које вероватно све то и ради, својој супрузи. Успут неком свом двојнику или неименованом дајмониону објашњава како се докопао власти и на који начин је врши, страхом, насиљем и лажима, сам против свих и у име тих свих који су пристали да се називају његовим народом и да га прихвате за свог вођу, знатно горег и штетнијег од оног домановићевског слепца.

 3.    Вођа иза себе, што је једно од правила владања, не оставља никакве писане трагове. У поштене мемоаре, каже, верује колико и у озбиљност кловна?

У мом роману тај вођа отворено показује да не верује ни у шта и да се колективним заблудама користи само да би задржао власт која му служи једино да би је имао, да би радио све што му падне на памет и да би је ставио пред ноге једином бићу без кога не може, својој женској половини. Те делове текста нисам морао сасвим измишљати, превише личе на мисли стварног вође који нас је, послуживши се инфантилним национализмом стараца и људи бившег режима, одвео у историјске поразе. И данас се од њих опорављамо.

Али он ипак није свој стварни хомолог. Написао сам књигу о Милошевићу, нацртао његов психолошки и политички портрет, разјаснио разне намерне заблуде створене око његовог лика и недела, и знам колико је био ограничен. Човек без особина, како сам га назвао. Контура фоторобота у коју је свако могао уцртати оно што му одговара.  Цео се може сместити у тачну дефиницију: „био је слаб, неук и недаровит политичар.“ Зато сам другом гласу у мом роману морао додати понешто изузетно: повремену луцидност, уверење о непоправљивости света и доминацији зла у човеку, мало хумора и понеку добру формулацију за коју Милошевић не би био способан.

 4.    Рецепт за долазак на власт је једноставан: једнонационално уместо једнопартијског, народ уместо класе, 19. уместо 21. века. У ком веку ми сада живимо?

На жалост, то је оно што нам се стварно десило. Мајстори из старе стаљинистичке школе сетили су се се да у оквиру истог једноумља замене само један појам, ставили су народ уместо класе. И ствар је успела да не може бити боље, то јест горе. Некада су у име класе прогањали и ликвидирали све које су сматрали непријатељима. Деведесетих година су у име народа уклањали и ликвидирали сваког је мислио друкчије или се с њима није слагао. Жестину раног комунизма поново су, узевши безидејног зависника од власти за извођача радова, проживели под окриљем девенаестовековног национализма. При том су помешали појмове народа и државе, своје интересе и опште добро, најниже страсти и неподношљиву патетику.

Из свег тог замешатељства испало је нешто жалосно: осиромашена земља, економија која назадује, тајкуни који су отели туђ новац, политичке партије које их верно служе, такозвани народ издат под најам страним банкама, држава без граница и практично без самосталности, збуњени бирачи који гласају у корист своје штете.

 5.    Вођа има лепо мишљење о ганстерима и мафији: нема вишка запослених, неспособни не преживљавају, интелектуалци су непотребни... Идеални сарадници?

Не пева мој вођа случајно похвалне песме криминалцима, већ зато што зна да његова власт не може опстати без убица и лопова, да су они њени извршиоци и бранитељи и да су спремни на све ако им се плати и да се са њима може рачунати, поуздани су љубитељи смрти и насиља над другима. Остале своје сараднике сматра другоразреднима и у неку руку има право, мање су важни, мислим на полицију, војску и бирократију. Те три сорте служе свакога, понекад чак и позитивног политичара, увек су при руци власти. Криминалци су људи за посебне тренутке и за посебне задатке. Ако имате шири поглед на ствари, неке од њих можете сматрати и терористима.

Али превиђа – као што је и стварни Милошевић превиђао све до свог пада – одлучујућу улогу који су наши интелектуалци, боље речено полуинтелигенти, одиграли у стварању његове пропаганде и његовог јавног лика. Без тих полуинтелигената њега не би било посвуда, на сваком зиду и у свакој кафани, не би продро у сваку главу и побркао сваку разумну мисао. Они су, како рече један стари националиста, слуђивали народ, а слуђенима је лакше управљати и доказати да је црно бело и обрнуто, поготово кад сви добронамерни и паметни морају ћутати. А то је ваљда све што националисти заиста знају и умеју, остало је празно наклапање са крвавим последицама

 6.    Болно је сазнање да ране – које задаје рат – не лече се до следећег рата, само се на старе ране додају нове, које боле до идућег рата. Како схватити ову поруку, у Србији нема генерације која није ратовала?

У праву сте, у Србији нема генерације која није ратовала, вољно или невољно, углавном узалудно, често непотребно. Тако је било и у мојој породици, превише је мртвих Стевановића. Ја сам први који је донео одлуку да тога више неће бити, зато сам избегао служење војске и заузео чврсте антиратне ставове. Ниједан од нас неће више ратовати, осим ако неко споља нападне нашу земљу. Била је то чврста основа мојих каснијих политичких убеђења.

Девдесетих година покушао сам та своја схватања и – схватања многих мојих пријатеља – преточити у неку врсту политичког програма, супротстављеног ћосићевском лудилу да ми губимо у миру оно што смо добили у рату. Писао сам и говорио сам да је Србији потребан три пута: мир са собом, мир са суседима, мир са светом. И данас тако мислим, а чињенице показују да сам био у праву. Не жалим што сам због тога био прогањан и као човек и као писац, био је то мој избор, надам се једино да ће то једном постати блиско већини у нашој држави и на нашим просторима.

 7.    Жртва се од џелата опрашта речима: „У истом делу пакла имаћемо место: он ће бити моја, ја његова казна“. Двобој се, дакле, наставља?

Та борба, ма како је ми називали, није почела јуче и неће се завршити сутра. На разне начине и у разним облицима траје од када је света и века, покреће и мења нашу егзиустенцију, доводи нашу стварност на руб понора и повремено јој указује далеке обрисе раја и вечности. Непрекидна је као кретање, као живот. Догађа се у сваком друштву, у сваком човеку, сваког дана и сваког часа, јер све те супротности ми имамо у себи, џелат може постати жртва и жртва се преобразити у џелата, сложени смо од истих елемената, једино што их различито користимо. Сваки од нас бира место у тој борби, бира га сам: то је оно што се зове слободна воља. Оно што нам се дешава, било да је срећа или несрећа, врхунац света или дно дна, само је последица тог избора.  

 8.    Романом сте показали да писцу није, увек, потребна историјска дистанца да би се латио неке теме?

Ако није бестселер писан по неком познатом рецепту, добар роман увек говори о времену у коме је написан, о некој теми коју је родило то доба, о муци или опсесији самог аутора, о његовим савременицима, о духу који влада у том друштву или култури, о стварима личним које су истовремено и опште. Не тражим савремене, нарочито не помодне теме, али не бежим од њих, прихватам их кад се наметну, трудим се да нађем одговарајућу форму и речи које јој одговарају, мењам поступке док не нађем прави.

Тренутно радим на роману који се зове „Тито Броз“, започињао сам га десетак пута и одустајао, превише је лажи и отпадака култа заосталих иза „највећег сина наших народа и народности“, много мржње његових некадашњих следбеника. Мислим да сам најзад нашао погодан израз који није ни похвала ни карикатура, приближава ме све више овој сложеној пикарској личности, историјској такође, које се полако претвара у фикцију.

Моји пријатељи кажу да би требало да напишем роман о Ђинђићевом убиству, условно речено. Размишљам о томе. Ако нађем праву форму, покушаћу.

 9.    Роман тече у једном даху, нема тачке, ни великих слова. Личи на поему (елегију). Шта је био циљ оваквог начина писања?

Ако изузмемо кратке разговоре убица, који се некако споразумевају својим ћопавим језиком, ради се о два испреплетана монолога, о два тока свести који се смењују, о двојици који нису глупи ни наивни. Тачке и запете као ни остали знаци интерпункције не постоје у нашој глави ни у говорном језику, нема их ни када певамо, оне су измишљене да би олакшале читање. Да бих читаоца приближио згуснутој прози коју стварају два усмерена тока свести, да бих га увукао у њу толико да чује оно што чита,  уклонио сам интерпункцију. Да не смета. Оставио сам једино знак којим се обележава крај стиха, ставио сам га на крај сваке реченице или боље речено музичке фразе коју може сачињавати и једна реч колико и више стандардних реченица. Нешто слично, претварање реченице у музичку фразу, радио сам пре четрдесет и нешто година у роману „Нишчи“, са интерпункцијом, једино што то онда нико није хтео приметити. Драго ми је што сте запазили ову, по мом мишљењу, необично важну чињеницу.

 10.Шта да очекујемо у земљи у којој је „тама иста у поноћ и у подне“?

Да једном, кад променимо наше вође а пре тога и себе, сунце буде у подне, тама у поноћ. Можда то каже она птица која пева у мом роману.

ŠTA PTICA KAŽE

 U izdanju "Derete" iz Beograda ovih dana se pojavio novi roman Vidosava Stevanovića "Šta ptica kaže" o, kako kaže sam izdavač, "jednom od najvećih političkih ubistava u srpskoj istoriji".
Ostale podatke naći ćete na sajtu "Derete".

Kataloge izdanja i sve informacije o izdavačkoj kući možete dobiti e-mailom office@dereta.rs, na telefone: 011 23 99 077, 23 99 078, ili se obratite urednicima Siniši Kolariću, na telefon 064 3674 401, Zoranu Bognaru na telefon 064 129 4089 i PR menadžeru Bojani Drljević 065 221 3702 ili dođite lično u naše knjižare u Knez Mihailovoj 46 (011 30 33 503, 2627-934) i na Banovom brdu, Dostojevskog 7 (011 3058707).

KRATKA PRIPOVETKA

Vidosav Stevanović

EVO SVETLOSTI

Nekoliko decenija pokušavam setiti se lica iz povorke koja se kretala za tim sporim kolima kao da ne prate njih već mene, nikog drugog osim mene. Pokušavam, ne uspevam.

              Sedeo sam, sedim, leđima oslonjen na lim sanduka, okrenut unatrag i prema tim licima, morao sam gledati u njih kao i ona u mene, nije bilo izbora, tako se to događa u razbijenoj stvarnosti koju zovemo sećanje. Netremice su me posmatrala, nisam mogao odvojiti oči od njih, to nas je toliko obuzimalo – ili smo bili toliko obuzeti time, kao što je onaj koji govori obuzet govorom, ne raspolaže sobom – da nismo mogli govoriti, upitati se šta se događa, koliko će sve ovo trajati, pa ni čuti zvuke i jedni druge.

              Vrane nisu graktale, gravranovi nisu kreštali iznad naših glava, vetar je nečujno povijao jasenove pored kojih smo prolazili - ili to behu jablanovi – a točkovi ostavljahu trag u prašini bez šuma. Ni sa neba ni sa zemlje nije dopirao nijedan glas, kao što to biva u snu koji uzima samo jedan vid stvarnosti, krivi ga i prilagođava svojim namerama: ovaj se zbog nečega odrekao zvuka.

              U mom sećanju sva lica se kreću kao da se to upravo događa, sporo kao nekada, još sporije zbog tamnih koprena kojima ih vreme obavija kao da priprema mumije za neku daleku budućnost, oslobađa je krvi i unutrašnjih organa. Vidim ih, mada zamućeno kao da gledam kroz nagaravljeno staklo u sunce prilikom pomračenja, to se dogodilo mnogo godina kasnije i mnogo godina pre  nego što ovo nastojim ispričati.  I pitam se da li oči na tim licima vide mene kako treba, onakvog kakav jesam ili izobličenog u izmaglici i prašini koja se diže s puta, odraslog ili zgrčenog u nemoći deteta koje sve vidi i ništa ne razume.

              Čas mi se čini da zaostaju za kolima, udaljavaju se kao da će nestati na kraju prašnjavog puta, postaju majušna poput insekata, čas izgleda kao da se kreću brže od kola, pristižu nas, tiskaju se pred mojim očima, toliko su blizu da se pretvaraju u crvene, žute i modre mrlje koje se mešaju, u kovitlac roja pčela koji su izgubile košnicu i, izbezumljene od straha, spremaju se napasti me.

              Napred, odmah ispred mojih nogu koje vise sa kola, koračaju dve žene i jedan muškarac, sasvim su blizu mene, mogli bi me dodirnuti rukama, i ja bih, ako ustanem, ako pobedim težinu koja me drži prikovanog za daske, mogao skočiti na njihove glave, ali to njihova lica ne čini jasnijima. Našem pogledu izmiče – to sam saznao kasnije, naučio sam to pored mnoštva drugih zakona, zabrana i zapovesti, zato to i sada ponavljam – samo ono što je daleko ili ono što je preblizu.

              To se i događalo sa ova tri lica: približavala su se naglo, brzo, brižno i zaštitnički ili su se udaljavala i smanjivala kao da put obrazuje liniju koja nestaje u nedogledu, olakšavajući im besktvo. Jedno žensko lice beše mlado, bledo i koža se presijavala od znoja, drugo žensko lice bilo je staro, žuto, bolesno, obliveno suzama – i naglo je starilo, boralo se pod mojim pogledom. Oba lica behu tu i zajedno, a opet nisu bila zajedno: svako je živelo za sebe, okretalo se od onog drugog, mrzelo ga, preziralo i radilo mu o glavi. Jer lica se svađaju bez reči, prepiru se u tišini, ubijaju se u mraku koji mi zbog nečega nazivamo svetlost.

              Na licu muškarca vidim, video sam, samo dve stvari, bradu koja izbija iz suncem oprljene kože i belu polovinu čelu, onu koju je šešir nekada krio od sunca. Zna se ko nosi bradu i zašto je nosi, to ne moram sebi ponavljati, od toga mi neće biti lakše ni bolje, običaji služe da budu zaboravljeni. Oči mu ne uspevam videti ali ih osećam, pogled me miluje po koži i kosi, ljubi u čelo, kao da hoće reći: ne boj se, sve će biti dobro, ja ću te braniti, niko ti ništa ne može. Ali znam da je ono što me napada – što se priprema napasti me, ne sada, jednom, kad se ne budem nadao, kad budem okrenuo glavu – jače od njega, od svih, moćnije i od mog nemuštog straha.

              Ostatak povorke gubio se u izmaglici iza ova tri lica, nestaje, ponovo se pojavljuje, rasplinjuje se i gusne. Čas zauzima čitav put, tiska se pored žbunja i drveća na međama, čas se pretvara u niz usamljenih hodača koji staju jedni drugima u stope, slede se i sustižu, ali se ne poznaju i ne žele razgovarati, a možda su prosto u stalnoj zavadi, ima takvih ljudi posvuda, sretao sam im u svim zemljama sveta, svuda gde sam živeo i gde me sada nema. Žmirkam i trepćem – to isto činim i u sećanju, i sa istim poraznim posledicama – ne bih li nekako razlikovao lica koja se slute iza šarenih mrlja i nejasnih oblika. Jer to su lica koja se pretvaraju u mrlje, ne obrnuto, postojeća, stvarna, vidljiva bistrom pogledu, verovatno poznata, treba se samo napregnuti, prodreti kroz izmaglicu, odbaciti tamu koja se gusne, prizvati svetlost.

              Ako ih ponovo vidim, ako ih sagledam kako treba, ako ih prepoznam, nešto će mi se objasniti, shvatiću ko su ona i ko sam ja, zašto smo ovde i okrenuti jedni prema drugima, šta radimo na ovom krivudavom putu i pod nestalnim suncem koje se pojavljuje iza oblaka što jure nebom i potom se ponovo krije, nestaće strah iz mojih grudi, izgubiće se tegoba koja mi okiva ruke i noge i čini da srce kuca sporije, sve sporije, kao da će se svakog časa zaustaviti.

              Eno jedne grupe staraca, idu nekako sa strane povorke, i s njom su i nisu s njom, nikoga ne pozdravljaju, niko im se ne obraća, možda ne vide dobro s kim su ili njih ostali ne vide. Umorno vuku noge po prašini – kako bi tek hodali po vrućini koja bi nastala da se sunce svakičas ne krije iza oblaka – zastaju, miruju nekoliko trenutaka, potom nastavljaju hodati, nogu pred nogu i uporno, kao da nisu navikli voziti se, biti nošeni ili ležati. Tako bi, ne žureći, nesvesni šta rade, navikli na svoje navike kao na drugu prirodu, mogli obići kuglu zemaljsku, naći se s druge strane ili ponovo stići na ovo mesto, ne shvatajući gde su bili i kuda idu.

              Neki među njima su obučeni kao da nisu iz ovog vremena – ni ja nisam iz vremena o kome pripovedam, ni iz ovog koje upravo nestaje, negde sam između ili nigde – liče na utvare, na strašila koja su napustila njive i uputila se u pohode na ljude, na čudovišta koja su me proganjala u teškim snovima groznica. Mada mi ovi starci ne zadaju strah, naprotiv, osećam nekako da su unapred na mojoj strani, da očekuju nešto od mene i da tek posle toga mogu znati da li me vole ili mrze. Nekako sam siguran da nema razlika među njima, slični su, jednaki su, izjednačeni starošću, svi misle isto i očekuju isto, sve će biti dobro ako im se dopadnem, ako ih zadovoljim. Ili će biti strašno ako ne bude tako.

              Kad bih znao šta očekuju, jasnije bih video njihova lica, ovako mi se slivaju u jedno, koje više prizivam iz sećanja nego što ga vidim pred sobom: mršavo, oštro, sa povijenim nosem i očima pod gustim veđama, viđeno na nekoj staroj fotografiji i objašnjeno glasom što je dolazio iz nekog dela mene koji nisam mogao otkriti i prepoznati, možda zato što nije sasvim u meni, ne pripada mi, samo me sačinjava, poput presađenog tkiva koje se nije sasvim primilo.

              Ne znam šta je rekao taj glas ni kome je pripadao - siguran sam jedino da nije moj, da nije nijedan od mojih glasova što sam ih sticao, koristio i gubio, oponašao ih i stvarao - ali mi odjekuje u sluhu, začudo razgovetno, priča mi nešto, neku pripovest koju ne shvatam, na jeziku koji nije ovaj kojim pripovedam, koji nije nijedan meni poznat jezik, nema ga ni u enciklopedijama koje sam tolike godine uzalud prelistavao, pun je svet mrtvih jezika, svet je zasut sitnim česticama okamanjenih reči nestalih jezika, to je prašina koju gutamo

              i ovaj jezik koji odnekud čujem je možda takav, bivši ili nepostojeći, nestao je i nema ga, a opet jeste jezik i razumeo bih ga da nisam tako uplašen i mutne glave, zbunjen time što ne razlikujem pripovedačka vremena, ništa mi drugo ne ostaje nego da naučim taj jezik, da ga shvatim i razumem iznutra, sam u svojoj samoći koja se izjednačava sa tišinom koja se poistovećuje sa bolom, i što pre, svakako pre nego što se stara kola ne zaustave i neki glas ne kaže da smo stigli.

              ljudi moji, to traje duže od našeg strpljenja, vazda je tako bilo, vekovima i na vjeki vjekov, sve je spremno, budite hrabri, ne plačite, evo svetlosti.  

2008.

Botunje

(Pripovetka je objavljena 2008. u "Politici")

JEDNA RECENZJA

Видосав Стевановић

Славко Соргић

"ПРОЛАЗ КРОЗ ПАКАО"

Некада давно у крагујевачкој гимназији писао сам песме, много читао и напрезао се да живим према наукама онога што сам сазнавао. Осећао сам се камијевцем,  следбеником француског нобеловца Албера Камија, аутора "Мита о Сизифу". Покушавао сам да играм фудбал као и мој узор – у свему другом смо се, на жалост, разликовали - и неуморно сам ишао на боксерске мечеве. Нисам умео боксовати, ништа не умем да урадим рукама осим да пишем, али сам у препуним и задимљеним салама, посматрајући боксере на рингу, учио драгоцену лекцију: борба коју сам гледао била је сваки пут и за оба боксера покушај да се буде јачи и бољи од себе.

             Ондашњи БК "Раднички" имао је неколико изванредних боксера које и данас памтим, сећам се њихових борби кад склопим очи и мислим на оно што је прошло. Један од њих, утиснут у мом памћењу, био је и Сорга, спретан и брз средњаш који се није предавао и кад се чинило да губи: и тада је побеђивао упорношћу и вештином. Ми, дечаци и навијачи, мислили смо да је непобедив. Под тим именом-надимком крио се, а крије се и данас, заслужни грађанин Крагујевца, седокоси и живахни  Славољуб-Славко Соргић чија сећања на рат, послератно доба и логор "Свети Гргур" овде рецензирам. Некадашњи боксер је касније, кад се више није борио на рингу, постао песник – још једна особеност овог спортисте – а на овим страницама исписује делове свога живота које нисам познавао и успут ми даје одговор на питање које у оно доба нисам имао коме поставити: зашто овај победник над Марићем, Келавом и Милером није репрезентативац Југославије.

             Сорга се као младић нашао у рату који називамо Другим Светским. Био је у многим борбама за ослобођење Југославије. Запамтио сам ону са Немцима код Бијељине, у истој је тешко рањен – умро је осам дана касније – мој отац Драгомир чијег се лица не сећам. Кад се рат завршио, Сорга је остао у војсци. Вредног и снажног борца послали су у Русију на школовање. Нешто после његовог повратка у земљу избио је сукоб између Совјетског Савеза и Југославије. Југословенски комунисти су, одбијајући Стаљинов диктат, у једној ствари показали да су његови ученици: похапсили су све његове симпатизере и све оне за које су мислили да би могли бити симпатизери и распоредили их по логорима за преваспитавање: радило се о насилном раду, сличном оном у гулазима. Међу ухапшенима се нашао и Сорга. Мирно, бираним речима, не вређајући никог и не светећи се, не задајући ниске ударце, он у овом тексту прича о патњама и искушењима које је невољно прошао и још једном показује шта значи бити прави спортиста: кад је противник на поду, борба се прекида.

          У "Миту о Сизифу" Ками износи филозофске, интелектуалне и моралне могућности старог грчког мита који се стално изнова догађа. Сизиф узбрдо гура камен који ће се, кад изморени човек стигне до врха, скотрљати под брдо – и то се у бескрај понавља попут наших свакодневних напора. Једини тренутак привидне победе за тог човека је онај кад стигне на врх и, пре него што се камен почне котрљати назад, баци поглед на предео који се отвара пред њим.  Какав је тај предео? Сваки од нас има свој или би требало да га има. Нисам се могао отети мисли да га је Сорга угледао први пут у оном делу свог живота у логору који описује у поглављу "Рекорд у бушењу камена" и који му је можда изазвао страст да га понови више пута на многим ринговима.  Познајући тај предео из мог посла, чини ми задовољство што могу препоручити за штампу рукопис часног носиоца националне пензије, спортисте, песника и човека Славољуба Славка-Соргића.

Март 2010.

Крагујевац

             

EUTANAZIJA

Šta je eutanazija, vrsta samoubistva, dobro prikriven zločin ili ubistvo iz milosrđa? Zaboravljeni ritual, izlaz u krajnjoj nevolji, znak jedne civilizacije koja se približava kraju, ljudsko pravo, tabu tema, još jedna prilika da se zaradi prljavi novac ili smrtni greh? Nema odgovora, bar nema jednostavnog odgovora, niti ga može biti, ima previše odgovora, biće ih još više. Radi se o toliko složenom, dubokom i važnom pitanju da se o njemu raspravlja vekovima, a u tome učestvuju lekari, filozofi, pravnici, zakonodavci, državnici, novinari, gutači senzacija, paparci i zainteresovani laici poput mene.

Rasprava nije završena, potrajaće duže od nas koji ovo pišemo i čitamo, ali to mnogoglasje zahteva da iznesemo svoje mišljenje jer svaki od nas raspolaže samo jednim životom i prihvata da nema prava raspolagati životima drugih. Zbog toga mora biti individualno, kao od drugih odvojena jedinka i kao deo uže ili šire zajednice, zainteresovan za ovo nimalo apstraktno pitanje koje se odnosi na svakog od nas, bez izuzetka. Mnogi naši mili i dragi nisu više među živima, postoje samo dok ih pamtimo, ne damo zaboravu da ih odnese u večnu tamu, a među najupečatljivije uspomene, one koje nosimo kao teret i kao amajlije, kao dragocenosti koje vrede jedino nama, spadaju uspomene na njihovu smrt, strašne, manje strašne, čudne, iznenadne, nerazumljive, nepravedne – dopišite reč koju vam nešto znači – ali uvek dirljive, potresne, neizrecive. I, što je najgore, nepopravljive. Jer nema druge smrti.

Možda ima drugog života, ali ovog istog dva puta neće biti, ni ovde ni u večnosti. Ili bar mi ne znamo ništa o tome, mada bismo rado saznali – i to poznanje bismo radije sticali i čuvali nego svekolika znanja čovečanstva.

*

Zadržaću se na jednoj vrsti eutanazije koju svaki od nas, svuda i na svakom mestu, u najboljim kao i u najgorim okolnostima ima pri ruci, a većina, ne razmišljajući, smatra da o tome ponešto zna. To je samoubistvo, jedino ozbiljno filozofsko pitanje kako kaže Kami. Zaista nema važnijeg pitanja, ako pre njega stavimo sva jasna, mutna, banalna ili neobjašnjiva pitanja života. Jedan broj ljudi, jedan deo čovečanstva nije spreman, neće ili ne može dočekati takozvanu prirodnu smrt, rešava to sam. Da li se radi o činu vrhunske hrabrosti ili krajnjeg kukavičluka ili prosto o slabosti jednog trenutka koji se više ponovio ne bi? Svedočanstva postoje, birajte.

Monoteističke religije zabranjuju samoubistvo, samoubice ne dobijaju religiozne obrede prilikom sahrane, ne pominju se u molitvama, njihove duše su osuđene na večne muke, to je strašna kazna za vernike. Te strašne pretnje smanjuju broj samoubistava, ali ne objašnjavaju samu činjenicu samoubistva: uvek i svuda neko diže ruku sa sebe. Neke druge kulture – iz kojih crpimo i duhovne delove naše kulture – nisu odbacivale, prihvatale su, odobravale, čak su i preporučivale samoubistvo u izvesnim okolnostima. Pretpostavimo da je većina obrazovanih Rimljana mislila što i Seneka u „Pismima Luciliju“: vaša sloboda je u vašim venama. Nema dokaza da je stanovnika Rima zbog toga bilo manje ili da su iz tog razloga nestali. Samo razlog više da budu slobodniji od nadolazećih pagana i od jednovernika koji su se još krili u katakombama.

Svi mi, i bez izuzetka, ma ko smo i ma šta mislili o sebi, imamo iskustvo života, na stranu da li smo ga svesni ili nismo, da li o njemu mislimo ili ga nosimo u biću. Ali niko nema iskustvo samoubistva. Oni koji su se ubili nisu se vratili da nam ispričaju kako je, šta je sa druge strane: beskrajna svetlost ili večni mrak, veliki prasak svakog trenutka ili tišina beznadnog beskraja. Neuspele samoubice su žive, znaju ono što i mi, isto toliko ne znaju. Da li nam naše neznanje daje pravo da sudimo ono što ne znamo, da propovedamo samoubistvo ili da ga zabranjujemo?

*

Ljubav je lična stvar, pripada samo onima koji je osećaju, s njima nastaje, postoji i nestaje. U laičkim državama vera je intimna stvar, obavlja se na mestima koja su za to predviđena, u porodici, u samoći. Ako se to ispovedanje čini javno i kolektivno, onda se kreće između krajnosti: ispoveda se zbog drugih, ispoveda se po svaku cenu i bez obzira na druge, doveden je u pitanje odnos pojedinca sa božanskim. Stvaralaštvo bilo koje vrste je takođe lična, krajnje lična stvar, mada uglavnom namenjena drugima, onaj koji stvara može biti s drugima, ali tek posle dela koje je plod njegove samoće.

Odnos prema eutanaziji trebalo bi, kad prođe sve stupnjeve društvene provere i finese modernog prava, da bude isključivo stvar pojedinca. Njegovo mišljenje je njegova odluka. Niko drugi nema prava niti bi trebalo da se meša, osim kao onaj koji u strašnom času pruža bratsku i sestrinsku ruku pomoć, otrovan bolom i lečen ljubavlju.

Pošto nema načina da se izbegne ili prevari, smrt moramo prihvatili kao izvesnost, kao sudbinu, kao svačiju budućnost. Ili poludeti, odreći se svesti i sebe. Smrt je poslednja carinarnica koju ćemo proći. Njen fizički deo znamo ili možemo saznati: bolest, muke tela, poslednji dah, sahrana, pojedinačno, porodično ili kolektivno pamćenje.

Ali smrt je i jedina potpuna nepoznata koji stoji pred nama, misterija, tajanstvo, nešto što jezik ne samo da ne može izreći nego nije kadar ni naslutiti. Jednom će u zakonima biti zapisano da svako bez izuzetka ima pravo da sam odluči kako će i kada proći kroz tu kapiju svega ili ničega. No to pravo ima i bez zakona ili uprkos zakonu.

Treba se davati drugima, ali se poklanjati jedino samom sebi, kaže Montenj.

Beleška iz dnevnika "Kradljivci slobode", 2009.

BLOG PREDSEDNIKOVOG SAVETNIKA KRSTIĆA

 NENAD I VIDOSAV, METASTABILNI

Imao sam nedavno polemiku sa jednim kolumnistom lista Danas. Završila se tako što je objavljena nekolicina pisama «čitalaca», koji su opisali moj karakter, moju kratku biografiju, moje tekstove na blogu i sve ostalo što sa predmetom polemike nije imalo nikakve veze. Tu sam pomislio da nema smisla javljati se i odgovarati na tekstove «javnih radnika» jer ukoliko urednik poželi topli zec ti ne gine. «Odjeci i reagovanja» uvek mogu biti tu da ti oprlje brkove, da ti smrse konce, da ti lupe packe, da te zgrome...itd.

Onda je znači bolje napisati blog! A kako to može biti bolje ako imamo na umu da su odjeci i reagovanja tu sam smisao aktivnosti? I u svetlu nedavne tvrdnje vrlog Aleksandra Vučića koji je rekao da su aktivisti njegove stranke poslali više stotina poruka jednom web portalu (povodom Nikolićevog štrajka glađu, ili dijetalnog performansa, ostalo je nejasno šta je to bilo). Pomenuo je i tačan broj, da li beše 1 500, 2 500, ne sećam se... u svakom slučaju, pretpostavljam, da ti isti aktivisti svoje aktivnosti nisu ograničili na taj jedan slučaj. Tolika jedna sila može da samelje svaku ideju, tezu ili stav. Pogotovo ako je polemički. Zbog ove mogućnosti zloupotrebe medija duh polemike strada iako bi, barem na papiru, upravo ovde, ne netu, trebalo da cveta. I onda imate grupisanje. Pa se liberali skupljaju na svojim portalima, radikali (i ini) se razvijaju u strelce sa svojih, fašisti orljaju na svojim, a oni koji ne pripadaju nijednom ekstremu, koji ne rade za honorar i nisu pisci «po direktivi» beže u svoju privatnost.

Tako da je etiketiranje, denunciranje, vređanje, psovanje i sve ostale vrste verbalnog nasilja zamenile polemiku kao vid civilizovane rasprave neistomišljenika. Nedostatak argumenata i duha zamenjuje se brojem poruka! Besomučno ponavljanje lažnih optužbi zamenjuje istinu, odnosno uspostavlja novu.

Zato mi i privuče pažnju, kao i mnogo puta ranije, Most radija Slobodna Evropa, transkript koji se u subotu bavio uticajem Dobrice Ćosića na političku i književnu scenu u Srbiji. Mislim, taj je most bio smišljen da bi premošćavao razlučite stavove i različite nacionalne sredine, da bi uspostavljao dijalog neistomišljenika. No, ovog puta premostio je Vidosava Stevanovića i Nenada Prokića čiji su se stavovi o Ćosiću poklapali do te mere da je bila milina videti. To što su oni u harmoničnom dvoglasju konstatovali da je kao pisac beznačajan i da je njegov uticaj u svakom svom vidu nazadan i štetan, ne bi bilo problematično ako bi pretpostavili da to govore veoma značajni pisci čiji je svekoliki uticaj progresivan i dokazano koristan... Takođe, izgedalo mi je, sve predrasude, glorifikacija komunističkih veličina a potonjih pokajnika, neskriveni egoizam i zavist, te odsustvo blagog pojma o političkim fenomenima koje su predmet njihove analize, metastabilna su osnova za donošenje valjanih zaključaka dvojice sagovornika u pomenutom Mostu.

I neka mi bude dozvoljeno da se osvrnem na jedan konkretan Prokićev, koji glasi: «Siguran sam da predsednik Tadić odlazi povremeno kod njega (kod Čosića, prim. prev.), da sluša njegove tirade o naciji. Inače se ne bi desilo da ne ode u Zagreb na proslavu dana nezavisnosti Hrvatske, a dan kasnije ode u Jadovno i tako poništi sve ono što je sa predsednikom Josipovićem uradio u proteklih godinu dana. Tako se ne stvaraju dobrosusedski odnosi. Sigurno je bilo mnogo teže Josipoviću da ga pozove nego Tadiću da ode, jer je u celom svetu Srbija prepoznata kao agresor, a Hrvatska kao neko ko se branio. Da li je to tako ili nije - možemo da raspravljamo, ali svet tako kaže.»

1. O tome odlazi li Tadić ili ne odlazi bilo gde na «tirade o naciji» Prokić nema pojma. Uprkos tome što o tome nema pojma on je u to «siguran». Na isti način, siguran sam, siguran je i u sve ostalo o čemu nema pojma.

2. Odlazak predsednika Tadića u Jadovno, po Prokiću je poništavanje nečeg što je urađeno u proteklih godinu dana, i protivno je dobrosusedskim odnosima! Gospode bože! Da ne poznajem Prokića bio bih spreman da tvrdim da ovako nešto može da izvali samo potpuni idiot. Pošto Prokić ovakvu glupost nije izrekao jednom, domišljam da bih u svojoj tvrdnji bio u pravu. U Jadovnom, na Velebitu, 1941. neposredno posle formiranja tzv. NDH ubijeno je po zvaničnim statistikama skoro 40 000 dece, žena i muškaraca, u periodu od samo nekoliko meseci. Njihova tela se i dan danji nalaze u jamama i kraškim vrtačama kojima obiluje taj kraj, kao i na ostrvu Pagu gde su se masovni zločini takođe dešavali. Kako davanje pomena nevino stradalim ljudima, mahom Srbima, ali i Jevrejima, Romima, Hrvatima i drugima, može biti remećenje dobrosusedskih odnosa? To normalan čovek teško može da shvati, naročito ako zna da su i predsednici Mesić i Josipović posetili ranijih godina ovo mesto neljudskog zločina. I takođe odali poštu nevinim žrtvama.

3.  Da je Prokić umesto da se bavi svojom izopačenom slikom dobrosusedstva pažljivije čitao novine, znao bi da ni sam državni vrh Hrvatske nije imao konsenzus oko toga na koji način i gde treba da proslavi svoj praznik, ko treba da bude pozvan i sl, i da nikakvog zvaničnog poziva predsedniku Srbije nije ni bilo.

4. "Ceo svet prepoznaje Srbiju kao agresora...možemo da raspravljamo da li je to tako, ali svet tako kaže!! Odnosno Prokić kaže da svet tako kaže, a pošto svet tako kaže, šta će oni, Nenad i Vidosav, intelektualci ovdašnji, da se petljaju i da tu sliku kvare. Moja je malenkost živela u ubeđenju da intelektualci nemaju nikakvu ulogu u društvu osim da razbijaju stereotipe, predrasude i opšta mesta. A Nenad misli, a Vidosav se ne protivi, da ako «svet» nešto misli, šta ima mi tu da raspravljamo! Bolje da sve lepo prihvatimo zdravo za gotovo, pa da u miru raspredamo o Ćosićevim uticajima, omiljenoj temi mnogih zgubidana koji žele da se pozicioniraju na otužnoj kvaziintelektualnoj mapi Srbije. 

Tagovi