Pitanja postavio Dragan Bogutović
- Зашто сте се определили за форму два наизменична монолога?
Да бих истакао разлике између два главна лика и непосредно показао њихов сукоб. Први чека да буде убијен, зна да су то његови последњи тренуци, грозничаво се обрачунава са собом. Други чека да му егзекутори јаве да је убиство извршено, мисли да пред собом има све време света, размеће се својим циничним начином манипулације људима, ужива у разарању – и не помишља да је његово време истекло, два месеца касније биће уклоњен са власти.
- Колико вам је била отежавајућа, а у којој мери олакшавајућа околност, што сте Стамболића веома добро познавали?
Познавао сам Ивана површно, сусрели смо се неколико пута. Ценио сам његову умереност и уравнотеженост. Замислите чуда, читао је књиге, и моје међу осталима. Прича о нашој блискости измишљена је после његовог политичког пада, да би мене уклонили са сцене, било ми је неукусно и недостојно да је јавно поричем, просто сам се повукао и ћутао. Касније смо се видели неколико пута, последњи пут у Паризу месец дана пре отмице. И док су се медија питали да ли је отет, где га крију и слично, написао сам да је „Мирјанин страх водио Слободанову руку“. Неки људи на власти користе све оно најгоре што власт пружа и омогућава, не пропуштају ни најмању могућност да буду још гори.
- Радозналог читаоца ће занимати имали битније разлике између два Стамболића, бившег председника и вашег јунака?
У белешци на почетку каже се „нека лица из савремен српске историје коришћена су овде као литерарне фикције“. Дакле, ради se о фикцији која се понегде наслања на стварне догађаје и људе који би могли бити такви. Мој неименовани бивши председник је можда бољи, можда гори од стварног Ивана, али је пре свега књижевни лик, сложен и занимљив. Као што је, рецимо, мој Слободан луциднији, образованији и речитији од свог узора у стварности за кога сам написао да је „човек без особина“. Иначе би ostao само карикатура на коју понекад личи у мојој књизи „Милошевић, један епитаф“.
- Између осталог роман говори и о томе колико власт може да понесе и потпуно промени личност.
Слабе памети, лоши карактери и никакви људи помахнитају од власти и препусте се разарању. Паметни оглупаве, духовити постану досадни, лепо васпитани се преобразе у неподношљиве простаке. Будале уобразе да су паметни, неуки да су експерти, осредњи писци постају очеви нација. Дрога убија онога ко је узима, власт убија оне који се нађу на путу зависнику од власти и понекад самог зависника.
- Сећајући се прохујалих година социјализма, када је био у политичком врху, ваш јунак (Стамболић) каже: "...Ми смо изневерили себе, прихватили смо похлепне, опортунисте, прогањали смо све оне што износе своје мишљење, забрањивали смо њихове књиге, спречили смо природан долазак демократије..."
Отприлике једна десетина становништва ондашње Југославије била је учлањена у једину партију, било је ту свега и свачега, и левих и десни, прикривених четника и усташа, понешто партизана, либерала, потајних монархиста, да не набрајам даље. У тој мешавини било је ипак највише опортуниста, каријериста, безобзирних типова, оних који не бирају средства да би успели – и сви су мирно наставили да делују у новим партијама. Прво су спречавали нормалан долазак демократије, затим су је изнутра первертовали колико су могли. Имена знате.
- Говорећи о сукобу са политичким противником Стамболић каже да није ни слутио да његов штићеник припрема пуч и да никада неће схватити како је обневидео у одсудном тренутку. То се и данас многи питају?
Сам Стамболић је више пута објашњавао како се то десило, нема потребе понављати. У мојој књизи човек који чека да буде убијен каже да је био заслепљен верношћу свог првог сарадника, да ништа није видео. Није баш за поређење али је то помало као у античкој драми: главни јунак несвесно вређа законе богова, зато бива кажњен. Такве наизглед невероватне грешке су грађа за оно што називамо историја и за понеког романописца без илузија о људској природи и друштву које описује.
- У роману је доста горких речи о лицу и наличју политике." Бити политичар, значи бавити се оним што не знаш, преко оних који понешто знају, навући туђу маску, прећуткивати оно што треба рећи, говорити оно што се очекује..." Је ли то константа ове професије, у свим временима и режимима?
Углавном, не знам који политичар може избећи ствари које сам навео, успети без тог обавезног састава лажи и превара, језичких досетки и прикривања суштине ствари. Једино што понекад неки међу њима пређе границе свога заната и уради нешто добро, корисно, историјски важно. У неким друштвима такве славе, у другим их убијају, све у зависности од укуса публике и потреба средине.
- Из Ваше књиге, може ли се наслутити из којих разлога су "просвећени диктатор" и супруга му дали налог за стравичан злочин?
У књизи сам пустио да сам „просвећени диктатор“ – по мени недовршени диктатор – наведе два разлога: он уклања земне остатке онога који га је створио и омогућио му да дође на власт да му не би сметао, истовремено излази у сусрет жељи своје супруге коју иначе повремено изненађује таквим угодним вестима уместо цвећем. Први разлог има као параноик који свуда види опасност по своју власт, други као потчињени и безвољни слуга своје супруге.
9. Ваша књига сећања "Дневник самоће" изазвала је велико интересовање читалаца. Да ли настављате да бележите своја запажања о нашој стварности?
Спрема се четврто издање, књига се заиста чита. Али ја радим и даље на дневницима, записујем оно што је занимљиво, што треба запамтити и помало оно што ће сви заборавити, правим портрете припадника наших жалосних елита који спречавају развој друштва и ометају улазак у Европу. Бар колико да се сутра зна ко је за то одговоран. Следеће две свеске мога дневника, сконцентрисане између 2004. И 2009., зваће се „Краљивци слободе“. Почињу у Паризу, описују мој боравак у Сарајеву и долазак у Шумадију, завршавају се у Ботуњу.
10. Осим писања и читања, чиме се још у Ботуњу бавите?
Оним што се догађа у Клубу Видосав који је постао познат и цењен, гостима, пријатељима, породицом, књигама, сликама, музиком, преко интернета комуницирам са пола света. Дочекујем зоре пишући. Сваког јутра и сваке вечери седим пред шумадијским пејсажем. Све више људи долази на моје брдо, моји читаоци пишу и јављају се, има их поново, зато не могу наставити књигу под насловом „Дневник самоће“.
No comments:
Post a Comment