KRATKA PRIPOVETKA

Vidosav Stevanović

EVO SVETLOSTI

Nekoliko decenija pokušavam setiti se lica iz povorke koja se kretala za tim sporim kolima kao da ne prate njih već mene, nikog drugog osim mene. Pokušavam, ne uspevam.

              Sedeo sam, sedim, leđima oslonjen na lim sanduka, okrenut unatrag i prema tim licima, morao sam gledati u njih kao i ona u mene, nije bilo izbora, tako se to događa u razbijenoj stvarnosti koju zovemo sećanje. Netremice su me posmatrala, nisam mogao odvojiti oči od njih, to nas je toliko obuzimalo – ili smo bili toliko obuzeti time, kao što je onaj koji govori obuzet govorom, ne raspolaže sobom – da nismo mogli govoriti, upitati se šta se događa, koliko će sve ovo trajati, pa ni čuti zvuke i jedni druge.

              Vrane nisu graktale, gravranovi nisu kreštali iznad naših glava, vetar je nečujno povijao jasenove pored kojih smo prolazili - ili to behu jablanovi – a točkovi ostavljahu trag u prašini bez šuma. Ni sa neba ni sa zemlje nije dopirao nijedan glas, kao što to biva u snu koji uzima samo jedan vid stvarnosti, krivi ga i prilagođava svojim namerama: ovaj se zbog nečega odrekao zvuka.

              U mom sećanju sva lica se kreću kao da se to upravo događa, sporo kao nekada, još sporije zbog tamnih koprena kojima ih vreme obavija kao da priprema mumije za neku daleku budućnost, oslobađa je krvi i unutrašnjih organa. Vidim ih, mada zamućeno kao da gledam kroz nagaravljeno staklo u sunce prilikom pomračenja, to se dogodilo mnogo godina kasnije i mnogo godina pre  nego što ovo nastojim ispričati.  I pitam se da li oči na tim licima vide mene kako treba, onakvog kakav jesam ili izobličenog u izmaglici i prašini koja se diže s puta, odraslog ili zgrčenog u nemoći deteta koje sve vidi i ništa ne razume.

              Čas mi se čini da zaostaju za kolima, udaljavaju se kao da će nestati na kraju prašnjavog puta, postaju majušna poput insekata, čas izgleda kao da se kreću brže od kola, pristižu nas, tiskaju se pred mojim očima, toliko su blizu da se pretvaraju u crvene, žute i modre mrlje koje se mešaju, u kovitlac roja pčela koji su izgubile košnicu i, izbezumljene od straha, spremaju se napasti me.

              Napred, odmah ispred mojih nogu koje vise sa kola, koračaju dve žene i jedan muškarac, sasvim su blizu mene, mogli bi me dodirnuti rukama, i ja bih, ako ustanem, ako pobedim težinu koja me drži prikovanog za daske, mogao skočiti na njihove glave, ali to njihova lica ne čini jasnijima. Našem pogledu izmiče – to sam saznao kasnije, naučio sam to pored mnoštva drugih zakona, zabrana i zapovesti, zato to i sada ponavljam – samo ono što je daleko ili ono što je preblizu.

              To se i događalo sa ova tri lica: približavala su se naglo, brzo, brižno i zaštitnički ili su se udaljavala i smanjivala kao da put obrazuje liniju koja nestaje u nedogledu, olakšavajući im besktvo. Jedno žensko lice beše mlado, bledo i koža se presijavala od znoja, drugo žensko lice bilo je staro, žuto, bolesno, obliveno suzama – i naglo je starilo, boralo se pod mojim pogledom. Oba lica behu tu i zajedno, a opet nisu bila zajedno: svako je živelo za sebe, okretalo se od onog drugog, mrzelo ga, preziralo i radilo mu o glavi. Jer lica se svađaju bez reči, prepiru se u tišini, ubijaju se u mraku koji mi zbog nečega nazivamo svetlost.

              Na licu muškarca vidim, video sam, samo dve stvari, bradu koja izbija iz suncem oprljene kože i belu polovinu čelu, onu koju je šešir nekada krio od sunca. Zna se ko nosi bradu i zašto je nosi, to ne moram sebi ponavljati, od toga mi neće biti lakše ni bolje, običaji služe da budu zaboravljeni. Oči mu ne uspevam videti ali ih osećam, pogled me miluje po koži i kosi, ljubi u čelo, kao da hoće reći: ne boj se, sve će biti dobro, ja ću te braniti, niko ti ništa ne može. Ali znam da je ono što me napada – što se priprema napasti me, ne sada, jednom, kad se ne budem nadao, kad budem okrenuo glavu – jače od njega, od svih, moćnije i od mog nemuštog straha.

              Ostatak povorke gubio se u izmaglici iza ova tri lica, nestaje, ponovo se pojavljuje, rasplinjuje se i gusne. Čas zauzima čitav put, tiska se pored žbunja i drveća na međama, čas se pretvara u niz usamljenih hodača koji staju jedni drugima u stope, slede se i sustižu, ali se ne poznaju i ne žele razgovarati, a možda su prosto u stalnoj zavadi, ima takvih ljudi posvuda, sretao sam im u svim zemljama sveta, svuda gde sam živeo i gde me sada nema. Žmirkam i trepćem – to isto činim i u sećanju, i sa istim poraznim posledicama – ne bih li nekako razlikovao lica koja se slute iza šarenih mrlja i nejasnih oblika. Jer to su lica koja se pretvaraju u mrlje, ne obrnuto, postojeća, stvarna, vidljiva bistrom pogledu, verovatno poznata, treba se samo napregnuti, prodreti kroz izmaglicu, odbaciti tamu koja se gusne, prizvati svetlost.

              Ako ih ponovo vidim, ako ih sagledam kako treba, ako ih prepoznam, nešto će mi se objasniti, shvatiću ko su ona i ko sam ja, zašto smo ovde i okrenuti jedni prema drugima, šta radimo na ovom krivudavom putu i pod nestalnim suncem koje se pojavljuje iza oblaka što jure nebom i potom se ponovo krije, nestaće strah iz mojih grudi, izgubiće se tegoba koja mi okiva ruke i noge i čini da srce kuca sporije, sve sporije, kao da će se svakog časa zaustaviti.

              Eno jedne grupe staraca, idu nekako sa strane povorke, i s njom su i nisu s njom, nikoga ne pozdravljaju, niko im se ne obraća, možda ne vide dobro s kim su ili njih ostali ne vide. Umorno vuku noge po prašini – kako bi tek hodali po vrućini koja bi nastala da se sunce svakičas ne krije iza oblaka – zastaju, miruju nekoliko trenutaka, potom nastavljaju hodati, nogu pred nogu i uporno, kao da nisu navikli voziti se, biti nošeni ili ležati. Tako bi, ne žureći, nesvesni šta rade, navikli na svoje navike kao na drugu prirodu, mogli obići kuglu zemaljsku, naći se s druge strane ili ponovo stići na ovo mesto, ne shvatajući gde su bili i kuda idu.

              Neki među njima su obučeni kao da nisu iz ovog vremena – ni ja nisam iz vremena o kome pripovedam, ni iz ovog koje upravo nestaje, negde sam između ili nigde – liče na utvare, na strašila koja su napustila njive i uputila se u pohode na ljude, na čudovišta koja su me proganjala u teškim snovima groznica. Mada mi ovi starci ne zadaju strah, naprotiv, osećam nekako da su unapred na mojoj strani, da očekuju nešto od mene i da tek posle toga mogu znati da li me vole ili mrze. Nekako sam siguran da nema razlika među njima, slični su, jednaki su, izjednačeni starošću, svi misle isto i očekuju isto, sve će biti dobro ako im se dopadnem, ako ih zadovoljim. Ili će biti strašno ako ne bude tako.

              Kad bih znao šta očekuju, jasnije bih video njihova lica, ovako mi se slivaju u jedno, koje više prizivam iz sećanja nego što ga vidim pred sobom: mršavo, oštro, sa povijenim nosem i očima pod gustim veđama, viđeno na nekoj staroj fotografiji i objašnjeno glasom što je dolazio iz nekog dela mene koji nisam mogao otkriti i prepoznati, možda zato što nije sasvim u meni, ne pripada mi, samo me sačinjava, poput presađenog tkiva koje se nije sasvim primilo.

              Ne znam šta je rekao taj glas ni kome je pripadao - siguran sam jedino da nije moj, da nije nijedan od mojih glasova što sam ih sticao, koristio i gubio, oponašao ih i stvarao - ali mi odjekuje u sluhu, začudo razgovetno, priča mi nešto, neku pripovest koju ne shvatam, na jeziku koji nije ovaj kojim pripovedam, koji nije nijedan meni poznat jezik, nema ga ni u enciklopedijama koje sam tolike godine uzalud prelistavao, pun je svet mrtvih jezika, svet je zasut sitnim česticama okamanjenih reči nestalih jezika, to je prašina koju gutamo

              i ovaj jezik koji odnekud čujem je možda takav, bivši ili nepostojeći, nestao je i nema ga, a opet jeste jezik i razumeo bih ga da nisam tako uplašen i mutne glave, zbunjen time što ne razlikujem pripovedačka vremena, ništa mi drugo ne ostaje nego da naučim taj jezik, da ga shvatim i razumem iznutra, sam u svojoj samoći koja se izjednačava sa tišinom koja se poistovećuje sa bolom, i što pre, svakako pre nego što se stara kola ne zaustave i neki glas ne kaže da smo stigli.

              ljudi moji, to traje duže od našeg strpljenja, vazda je tako bilo, vekovima i na vjeki vjekov, sve je spremno, budite hrabri, ne plačite, evo svetlosti.  

2008.

Botunje

(Pripovetka je objavljena 2008. u "Politici")