Видосав Стевановић
Славко Соргић
"ПРОЛАЗ КРОЗ ПАКАО"
Некада давно у крагујевачкој гимназији писао сам песме, много читао и напрезао се да живим према наукама онога што сам сазнавао. Осећао сам се камијевцем, следбеником француског нобеловца Албера Камија, аутора "Мита о Сизифу". Покушавао сам да играм фудбал као и мој узор – у свему другом смо се, на жалост, разликовали - и неуморно сам ишао на боксерске мечеве. Нисам умео боксовати, ништа не умем да урадим рукама осим да пишем, али сам у препуним и задимљеним салама, посматрајући боксере на рингу, учио драгоцену лекцију: борба коју сам гледао била је сваки пут и за оба боксера покушај да се буде јачи и бољи од себе.
Ондашњи БК "Раднички" имао је неколико изванредних боксера које и данас памтим, сећам се њихових борби кад склопим очи и мислим на оно што је прошло. Један од њих, утиснут у мом памћењу, био је и Сорга, спретан и брз средњаш који се није предавао и кад се чинило да губи: и тада је побеђивао упорношћу и вештином. Ми, дечаци и навијачи, мислили смо да је непобедив. Под тим именом-надимком крио се, а крије се и данас, заслужни грађанин Крагујевца, седокоси и живахни Славољуб-Славко Соргић чија сећања на рат, послератно доба и логор "Свети Гргур" овде рецензирам. Некадашњи боксер је касније, кад се више није борио на рингу, постао песник – још једна особеност овог спортисте – а на овим страницама исписује делове свога живота које нисам познавао и успут ми даје одговор на питање које у оно доба нисам имао коме поставити: зашто овај победник над Марићем, Келавом и Милером није репрезентативац Југославије.
Сорга се као младић нашао у рату који називамо Другим Светским. Био је у многим борбама за ослобођење Југославије. Запамтио сам ону са Немцима код Бијељине, у истој је тешко рањен – умро је осам дана касније – мој отац Драгомир чијег се лица не сећам. Кад се рат завршио, Сорга је остао у војсци. Вредног и снажног борца послали су у Русију на школовање. Нешто после његовог повратка у земљу избио је сукоб између Совјетског Савеза и Југославије. Југословенски комунисти су, одбијајући Стаљинов диктат, у једној ствари показали да су његови ученици: похапсили су све његове симпатизере и све оне за које су мислили да би могли бити симпатизери и распоредили их по логорима за преваспитавање: радило се о насилном раду, сличном оном у гулазима. Међу ухапшенима се нашао и Сорга. Мирно, бираним речима, не вређајући никог и не светећи се, не задајући ниске ударце, он у овом тексту прича о патњама и искушењима које је невољно прошао и још једном показује шта значи бити прави спортиста: кад је противник на поду, борба се прекида.
У "Миту о Сизифу" Ками износи филозофске, интелектуалне и моралне могућности старог грчког мита који се стално изнова догађа. Сизиф узбрдо гура камен који ће се, кад изморени човек стигне до врха, скотрљати под брдо – и то се у бескрај понавља попут наших свакодневних напора. Једини тренутак привидне победе за тог човека је онај кад стигне на врх и, пре него што се камен почне котрљати назад, баци поглед на предео који се отвара пред њим. Какав је тај предео? Сваки од нас има свој или би требало да га има. Нисам се могао отети мисли да га је Сорга угледао први пут у оном делу свог живота у логору који описује у поглављу "Рекорд у бушењу камена" и који му је можда изазвао страст да га понови више пута на многим ринговима. Познајући тај предео из мог посла, чини ми задовољство што могу препоручити за штампу рукопис часног носиоца националне пензије, спортисте, песника и човека Славољуба Славка-Соргића.
Март 2010.
Крагујевац
No comments:
Post a Comment