питања поставио Зоран Радисављевић
Графички атеље „Дерета“, у колекцији изабраних дела, објавио је нови роман Видосава Стевановића (1942), под насловом „Шта птица каже“. Радња романа, који има четири поглавља, одиграва се 25. августа 2000. године, у само 14 минута, од 11,45 до 11,59, од отмице у једној шуми (Кошутњак), до ликвидације у другој шуми (Фрушка гора). Жртви су повезане очи, везане руке и ноге, свуда је мрак, остаје јој једино да се ослања на чуло слуха и – чује глас птице из детињства, који се понавља... Шта му та птица говори?
Пре почетка романа налази се кратка белешка „ нека лица из савремене српске историје појављују се овде као литерарне фикције.“ Наводим је зато што упозорава читаоце да се ради о фикцији. И унапред опомиње књижевне тумаче, они намерно или случајно изазивају највише забуна, посебно кад се ради о мојим књигама.
Ипак, ваш закључак је на месту, повод за писање овог романа било је убиство Ивана Стамболића, тринаест година после губитка власти, бесмислено и свирепо. Оно што га чини посебно свирепим је ово: дрипци који за новац ликвидирају једног старца – и притом су службеници државе Србије – држе га петнаест минута везаног, са селотејп траком преко очију и уста и договарају се ко ће пуцати, понашају се као на излету. Зато сам, као добар ученик егзистенцијалиста, роман сместио у тих страшних и обичних четврт сата. Остало сам измислио и написао према свом схватању добре прозе и чврсто организованог романа.
Мушкарац кога ће убити везан је и непокретан, кроз главу му јуре грозничаве мисли, сећања, кајања, свест о заблудама и грешкама. Суочен је и сукобљен са свим што је био, што је радио и што није успео урадити, све је то одједном пред њим и у њему и ни на који начин се не може избећи ни променити.
Наручилац убиства – који би могао бити Милошевић – такође је напет, чека да му егзекутори јаве да је убиство извршено, а он ће о томе поднети извештај оној којој прича о свему и због које вероватно све то и ради, својој супрузи. Успут неком свом двојнику или неименованом дајмониону објашњава како се докопао власти и на који начин је врши, страхом, насиљем и лажима, сам против свих и у име тих свих који су пристали да се називају његовим народом и да га прихвате за свог вођу, знатно горег и штетнијег од оног домановићевског слепца.
У мом роману тај вођа отворено показује да не верује ни у шта и да се колективним заблудама користи само да би задржао власт која му служи једино да би је имао, да би радио све што му падне на памет и да би је ставио пред ноге једином бићу без кога не може, својој женској половини. Те делове текста нисам морао сасвим измишљати, превише личе на мисли стварног вође који нас је, послуживши се инфантилним национализмом стараца и људи бившег режима, одвео у историјске поразе. И данас се од њих опорављамо.
Али он ипак није свој стварни хомолог. Написао сам књигу о Милошевићу, нацртао његов психолошки и политички портрет, разјаснио разне намерне заблуде створене око његовог лика и недела, и знам колико је био ограничен. Човек без особина, како сам га назвао. Контура фоторобота у коју је свако могао уцртати оно што му одговара. Цео се може сместити у тачну дефиницију: „био је слаб, неук и недаровит политичар.“ Зато сам другом гласу у мом роману морао додати понешто изузетно: повремену луцидност, уверење о непоправљивости света и доминацији зла у човеку, мало хумора и понеку добру формулацију за коју Милошевић не би био способан.
На жалост, то је оно што нам се стварно десило. Мајстори из старе стаљинистичке школе сетили су се се да у оквиру истог једноумља замене само један појам, ставили су народ уместо класе. И ствар је успела да не може бити боље, то јест горе. Некада су у име класе прогањали и ликвидирали све које су сматрали непријатељима. Деведесетих година су у име народа уклањали и ликвидирали сваког је мислио друкчије или се с њима није слагао. Жестину раног комунизма поново су, узевши безидејног зависника од власти за извођача радова, проживели под окриљем девенаестовековног национализма. При том су помешали појмове народа и државе, своје интересе и опште добро, најниже страсти и неподношљиву патетику.
Из свег тог замешатељства испало је нешто жалосно: осиромашена земља, економија која назадује, тајкуни који су отели туђ новац, политичке партије које их верно служе, такозвани народ издат под најам страним банкама, држава без граница и практично без самосталности, збуњени бирачи који гласају у корист своје штете.
Не пева мој вођа случајно похвалне песме криминалцима, већ зато што зна да његова власт не може опстати без убица и лопова, да су они њени извршиоци и бранитељи и да су спремни на све ако им се плати и да се са њима може рачунати, поуздани су љубитељи смрти и насиља над другима. Остале своје сараднике сматра другоразреднима и у неку руку има право, мање су важни, мислим на полицију, војску и бирократију. Те три сорте служе свакога, понекад чак и позитивног политичара, увек су при руци власти. Криминалци су људи за посебне тренутке и за посебне задатке. Ако имате шири поглед на ствари, неке од њих можете сматрати и терористима.
Али превиђа – као што је и стварни Милошевић превиђао све до свог пада – одлучујућу улогу који су наши интелектуалци, боље речено полуинтелигенти, одиграли у стварању његове пропаганде и његовог јавног лика. Без тих полуинтелигената њега не би било посвуда, на сваком зиду и у свакој кафани, не би продро у сваку главу и побркао сваку разумну мисао. Они су, како рече један стари националиста, слуђивали народ, а слуђенима је лакше управљати и доказати да је црно бело и обрнуто, поготово кад сви добронамерни и паметни морају ћутати. А то је ваљда све што националисти заиста знају и умеју, остало је празно наклапање са крвавим последицама
У праву сте, у Србији нема генерације која није ратовала, вољно или невољно, углавном узалудно, често непотребно. Тако је било и у мојој породици, превише је мртвих Стевановића. Ја сам први који је донео одлуку да тога више неће бити, зато сам избегао служење војске и заузео чврсте антиратне ставове. Ниједан од нас неће више ратовати, осим ако неко споља нападне нашу земљу. Била је то чврста основа мојих каснијих политичких убеђења.
Девдесетих година покушао сам та своја схватања и – схватања многих мојих пријатеља – преточити у неку врсту политичког програма, супротстављеног ћосићевском лудилу да ми губимо у миру оно што смо добили у рату. Писао сам и говорио сам да је Србији потребан три пута: мир са собом, мир са суседима, мир са светом. И данас тако мислим, а чињенице показују да сам био у праву. Не жалим што сам због тога био прогањан и као човек и као писац, био је то мој избор, надам се једино да ће то једном постати блиско већини у нашој држави и на нашим просторима.
Та борба, ма како је ми називали, није почела јуче и неће се завршити сутра. На разне начине и у разним облицима траје од када је света и века, покреће и мења нашу егзиустенцију, доводи нашу стварност на руб понора и повремено јој указује далеке обрисе раја и вечности. Непрекидна је као кретање, као живот. Догађа се у сваком друштву, у сваком човеку, сваког дана и сваког часа, јер све те супротности ми имамо у себи, џелат може постати жртва и жртва се преобразити у џелата, сложени смо од истих елемената, једино што их различито користимо. Сваки од нас бира место у тој борби, бира га сам: то је оно што се зове слободна воља. Оно што нам се дешава, било да је срећа или несрећа, врхунац света или дно дна, само је последица тог избора.
Ако није бестселер писан по неком познатом рецепту, добар роман увек говори о времену у коме је написан, о некој теми коју је родило то доба, о муци или опсесији самог аутора, о његовим савременицима, о духу који влада у том друштву или култури, о стварима личним које су истовремено и опште. Не тражим савремене, нарочито не помодне теме, али не бежим од њих, прихватам их кад се наметну, трудим се да нађем одговарајућу форму и речи које јој одговарају, мењам поступке док не нађем прави.
Тренутно радим на роману који се зове „Тито Броз“, започињао сам га десетак пута и одустајао, превише је лажи и отпадака култа заосталих иза „највећег сина наших народа и народности“, много мржње његових некадашњих следбеника. Мислим да сам најзад нашао погодан израз који није ни похвала ни карикатура, приближава ме све више овој сложеној пикарској личности, историјској такође, које се полако претвара у фикцију.
Моји пријатељи кажу да би требало да напишем роман о Ђинђићевом убиству, условно речено. Размишљам о томе. Ако нађем праву форму, покушаћу.
Ако изузмемо кратке разговоре убица, који се некако споразумевају својим ћопавим језиком, ради се о два испреплетана монолога, о два тока свести који се смењују, о двојици који нису глупи ни наивни. Тачке и запете као ни остали знаци интерпункције не постоје у нашој глави ни у говорном језику, нема их ни када певамо, оне су измишљене да би олакшале читање. Да бих читаоца приближио згуснутој прози коју стварају два усмерена тока свести, да бих га увукао у њу толико да чује оно што чита, уклонио сам интерпункцију. Да не смета. Оставио сам једино знак којим се обележава крај стиха, ставио сам га на крај сваке реченице или боље речено музичке фразе коју може сачињавати и једна реч колико и више стандардних реченица. Нешто слично, претварање реченице у музичку фразу, радио сам пре четрдесет и нешто година у роману „Нишчи“, са интерпункцијом, једино што то онда нико није хтео приметити. Драго ми је што сте запазили ову, по мом мишљењу, необично важну чињеницу.
Да једном, кад променимо наше вође а пре тога и себе, сунце буде у подне, тама у поноћ. Можда то каже она птица која пева у мом роману.
No comments:
Post a Comment