INTERVJU U "PRAVDI" 17. 09. 2011.

Pitanja postavio Srećko Milovanović

PITANJA ZA GOSPODINA VIDOSAVA STEVANOVIĆA

1. Godinu dana od izlaska „Dnevnika samoće“ kako ste zadovoljni reakcijama publike a kako reakcijama stručne javnosti?

U pripremi je četvrto izdanje što u našim prilikama predstavlja uspeh. Dobio sam i dobijam brojna pisma čitalaca. U nekima stoji rečenica koju smatram dragocenom: „Napisali sto ono što smo svi preživeli, pomalo zaboravili i nismo umeli opisati.“ Ne znam lepši kompliment za jednog pisca. Izašao je jedan analitičan, stručan i dobar tekst u „Politici“, još jedan u „Pobjedi“, bilo je na desetine intervjua. Ostalo su prljavi napadi. Razmišljam da li da ih u nekom budućem izdanju objavim kao priloge, tek onda bi se videla sva beda čaršijskog duha, pojačana nepoštenjem i lošom pismenošću.

2. Da li je moguće kroz samo jednu knjigu dati „dijagnozu“ svega onoga kroz šta smo kao narod i država prolazili prethodnih 20 godina?

Takve knjige postoje o svim značajnim istorijskim događajima u sredinama koje imaju sposobnost kritičkog mišljenja i ljude koji umeju da pišu. Ali „Dnevnik samoće“ je prosto dnevnik, nastao tokom tih događaja, pod neposrednim utiscima. Pisao ga je zabrinut, uplašen i ponekad zbunjen čovek, intelektualac koji pokušava shvatiti uzroke velikih nesreća i bar malo ublažiti njihove posledice. Kao što sam rekao u predgovoru prvom izdanju, mnoge stranice bih danas napisao drukčije ali bih se pred sobom osećao kao falsifikator sopstvenih vrednosti, a jedna od njih je odgovornost za ono što se piše, govori i radi.

3. U knjizi kažete da namerno niste hteli da pominjete imena onih koji su krivi za nacionalno propadanje. Da li će se neka imena možda naći u nekom novom izdanju „Dnevnika samoće“?

Pomenuo sam sva imena koje smatram odgovornim za stvaranje pogrešnog projekta, za mahnitu propagandu i za izgubljene ratove, ostale štete da ne pominjem. Bio sam spreman da se izložim njihovom gnevu, mnogi od njih su i dalje podrepaši današnje vlasti, ljudi iz presoblja, zlokobni savetnici loših političara. Pretili su mi i javno i tajno, pretpostavljam da će neki i pokušati da ostvare neku od svojih pretnji, to su ljudi koji deluju iz mraka i udaraju s leđa. Ali, kad se čovek odlučuje na objavljivanje dnevnika za života, onda je sigurno spreman i da snosi sve posledice. Moja jedina odbrana su javnost, koju mi uskraćuju koliko mogu, i moje objavljene i neobjavljene knjige.

4. Ponovo se nalazimo pred nacionalnom dilemom: Kosovo i(ili) EU. Kako vi vidite ovaj novi srpski „tamni vilajet“?

Biću otvoren, ta dilema na postoji u stvarnosti. Deo je pogrešnih procena i loše izborne propagande. Kosovo je izgubljeno, izgubili su ga oni koji su ga navodno branili, koji su od jednog starinskog mita napravili fantazam, političko sredstvo za osvajanje vlasti, dimnu zavesu iza koje su mogući ratovi, zločini i pljačka. Postoji druga dilema, ona je stvarna i životno važna: hoćemo li u Evropu ili nećemo. Devedesete godine su bile negativan odgovor na to pitanje, nacionalisti su objavili: ne, mi nećemo u Evropu, ne treba nam svet, dovoljni su nam Rusija, Kina i Kastro. Posle dvehiljadite to pitanje se ponovo postavilo pred naše elite koje se odnekud smatraju demokratskim. Njihov stvarni odgovor, koji iščitavam iz njihove politike, ne iz njihovih reči, glasi: mi bismo u Evropu, ali što kasnije, ne za našeg mandata, trenutno su nam dovoljni nesvrstani i Gvineja Bisao. Ne slažem se s njima ali ih razumem. Šta bi oni, takvi kakvi jesu, radili u Evropi?

5. Kako smo po vašem mišljenju utrošili poslednjih 11 godina od petog otobra 2000. naovamo?

Zoran Đinđić je snažno povukao prema Evropi i započeo velike promene. Egzekutiran je od strane državnih službenika i skrivenih zaverenika – niko ih ne pominje ali svi znaju nihova imena – da bi se taj neizbežni proces presekao ili bar usporio. Prvo mrtvačkom letargijom režima Vojislava Koštunice, zatim partokratizmom i jednom vrstom neustavne lične vlasti Borisa Tadića i njegovih saveznika. Izubuljeno je vreme, potrošen silan novac, privatizacija se pretvorila u bezobzirnu pljačku, tajkuni su pored novca koji nisu zaradili dobili i vlast za koju nisu birani i izabrani, stanovništvo je izdato pod najam stranim bankama, državna samostalnost je prazna priča, ekonomija propada, ušli smo u kapitalizam koji ništa ne proizvodi, osim korupcije i beznađa.

6. Imamo li kao narod nacionalnu strategiju ili nam je potrebno neko novo „Načertanije“?

Ne vidim nijedan razlog za stvaranje nacionalne strategije niti za novo „Načertanije“, takve se zablude skupo plaćaju, to dokazuje Miloševićevo vreme. Najvažnija su sada pitanja države i demokratije. Od toga se mora početi. Država Srbija mora sebe da definiše geografski, politički, ekonomski, da donese moderan i funkcionalan ustav, da se okrene Evropi kojoj pripada i koja je, istina je, jedina zaštita i garancija njene buduće samostalnosti. Zakoni moraju da definišu demokratiju, društvo i država kao i pojedinci da se potrude uvesti je na scenu i graditi, braniti je svakog dana od njenih prirodnih neprijatelja, zagovornika zatvorenog društva, tajne policije, parazitske čaršije i poluinteligenata.

7. Možete li nam reći nešto više o vašoj novoj knjizi „Šta ptica kaže“ koja na neposredan način ima za temu ubistvo Ivana Stambolića?

U belešci na početku romana kažem da se „neke ličnosti iz savremene srpske istorije ovde se koriste kao literarne fikcije“.  Ne imenuju se ni Stambolić ni Milošević, jer bi na njihovim mestim mogli biti i neki drugi, u nekom drugom vremenu i pod drukčijim okolnostima.  Roman je koncentrisan u četvrt sata dok egzekutori, pred starcem koji je vezanih ruku i nogu i sa slepotejpom preko usta i očiju, pregovaraju ko će pucati. Sastavljen je, ako izuzmemo razgovore dripaca koji ubijaju, od dva monologa, dva toka svesti koji se grozničavo prepliću, onog koji čeka da bude ubijen i onog koji je naručio ubistvo i čeka izveštaj. Suština je u tom sukobu između graditelja i rušitelja. Želim da naglasim samo jednu stvar: roman je kratak i lako se čita.

8. Da li monografija „Vidosav“ kojom ste ove godine obeležili 50 godina književnog rada predstavlja svojevrsno podvlačenje crte ili samo presek pred nove stvaralačke izazove?

Ni sam nisam verovao kad su mi rekli da se 2010. navršava pedeset godina mog književnog rada. Čudo je što sam živ. I još veće čudo je što i dalje radim, pišem, pripremam nekoliko stvari. Prihvatio sam da se uradi rekapitulacija onoga što sam napisao ali ne s namerom da sebi dižem spomenik već da i drugima i sebi kažem da imam još obaveza i tekstova koje nisam dovršio. Grad Kragujevac je finansirao monografiju koja je, i uz moju uredničku pomoć i trud moje supruge i moga sina, ispala pregledna, lepa i sadržajna. Na promociji 11. jula ove godine u Klubu Vidosav na mom brdu okupilo se preko dve stotine ljudi. Tog dana sam bio ubeđen da nisam uzalud radio i da bi trebalo da nastavim.