ČOVEK JE ISKUSTVO

Bufon je govorio da je čovek stil. Onaj koji je izgradio sebe izgradio je i stil ili obrnuto, što istovremeno može značiti i da je uspeo i da se okamenio. Ali šta ako je taj čovek, koji sebe gradi i razgrađuje, sposoban promeniti više stilova i ne zadržati se ni na jednom, poreći svaki koji smatraju njegovim i poslednjim? Ili ako primeni na sebi postmodernističko pravilo: svi tuđi stilovi su moji? Na kraju, biti bez stila može značiti novi stil kao što poricanje postojeće umetnosti često znači rađanje nove umetnosti koja će, postavši stara, tvrditi da ima stila i da je nepromenljiva.

Po meni: čovek, to je lično iskustvo. Ono što je doživljeno, proživljeno, zapamćeno, zapisano, ispričano, skriveno u podsvesti, okamenjeno u genima, ono vidljivo i ono nevidljivo, stidno, priznato i nepriznato, visoko i nisko, trivijalno i veličanstveno, sve to predstavlja ličnost, jedinku, osobnost, nešto neponovljivo. Ličnost postoji kao jedinka ili jedinka postoji kao ličnost dok drži sve te raznovrsne, heterogene, suprotstavljene elemente na okupu, svejedno da li naporom volje ili navikom podsvesti koji je u nas ugradila neumoljiva i nesavladiva evolucija. Bio ili ne bio, otkivao se ili se krio, bog u tome učestvuje samo posredno, time što je sve to omogućio ili što nije sprečio spregu neverovatnih jedinjenja.

Razlikujem dve vrste iskustva: ono što mi se dešavalo, što nisam mogao izbeći i ono što sam izazvao, hteo i sebi namenio. Razlikujem ih, ali ih ne merim. Nijedna svest nije sigurna koliko je primila iz podsvesti i šta upravo prima, taj proces je neprekidan i nezaustavljiv, događa se dok ovo zapisujem i nastviće se i u snu. Ne suprotstavljam mu se, ne smetam, prihvatam ga. Rečenica je najbolja i najpunija kad u sebi, pored jasnih značenja, nosi neki zvuk iz neznani, a više takvih zvukova možda obrazuju onu maternju melodiju Nastasijevićevu, pesmu sa dna prohujalih vremena i sa mesta na kojima nastaje jezik.

Bunio sam se protiv onoga što mi se dešavalo, žalio se, cvileo, pevao žalopojke, ljutio se na svoje slabosti. Onog što sam sam izabrao ponekad nisam bio dovoljno svestan, mada bi trebalo da bude obrnuto: samo lucidnost stvara nešto izuzetno. Koračati iznad ponora i biti bolno svestan da se svakog trena možeš obrušiti u pakao, to je hrabrost, ostalo je podnošenje neizbežnog.

Ta dva iskustva čine jedno nadiskustvo, čine mene. A ja sam ono što ne poznajem sasvim i što upoznajem polako, svest koja ispisuje ovu rečenicu i nesvest koja je hrani.

*

„Može se prevladati ono što je proživljeno u životnom iskustvu, ali samo proživljeno iskustvo zauvek ostaje čovekova svojina, proširena stvarnost njegovog duhovnog života. Izbrisati samu činjenicu doživljenog nije moguće. U promenjenom i preobraženom obliku doživljeno nastavlja da postoji. Životno iskustvo i duhovne borbe grade ljudski lik. Čovek nije potpuno gotovo i završeno biće, on se formira i stvara životnim iskustvom, iskušenjima svoje sudbine.“ (Berđajev, Filozofija slobodnog duha)

Beleška iz dnevnika 2009.