POSLEDNJI EGOIZAM

Na početku dvadeset prvog veka – koji se od dvadesetog razlikuje i po tome što je počeo gore nego prethodni - nestvarno i moderno zvuče reči Viktora Igoa iz 1860. „Ne budimo više Englezi ni Francuzi ni Nemci. Budimo Evropljani. Ne budimo više Evropljani, budimo ljudi... Budimo čovečanstvo... Ostaje nam da se odreknemo poslednjeg egoizma: domovine.“

Utopija? Sumnjam. Jer da se to onda uradilo, i to na federativnim osnovama kao što su neki tadašnji pametni ljudi predlagali, Evropa i čovečanstvo izbegli bi umobolne masakre koje nazivamo svetskim ratovima, o sitnijim sukobima, pobunama, revolucijama i likvidacijama klasa i naroda da ne govorimo. Naš svet bi izgledao drukčije, toliko drukčije da ga ne mogu ni zamisliti, ni nazreti čak, u njemu bi živeli neki ljudi koji nam nisu ni nalik, neki naši bolji i duševniji dvojnici, zamalo napisah antipodi.

U Evropi se na tom projektu samospasavanja ipak počelo raditi kad više nije bilo drugog izlaza, osim kolektivnog samoubistva koje je na sve načine pokušano i pokušavano tokom Drugog Rata. Tezveni i realistični umovi shvatili su da treba početi od osnovnih sličnosti, od samog minimuma zajedništva. Tako je nastala Unija uglja i čelika, potom i malo po malo ono što imamo danas, savez interesa, zakona i pravila ponašanja, prostor naizgled bez granica. Unija se menjala i menjaće se, ako hoće opstati. Najbolje rešenje bilo bi da se jednom zove Ujedinjene Države Evrope. Najgore rešenje znamo, imali smo ga u evropskoj prošlosti, našu da ne pominjem.

A kod nas na Balkanu taj veliki i za sada spasonosni poduhvat nije ni započet kako treba, sprečen je i odložen u svim bivšim republikama pokojne Jugoslavije, ometaju ga svim sredstvima i to oni koji bi ga morali braniti i nametati. Naše mnogobrojne nacije su se probudile u nevreme i kad su drugde zadremale i, ne shvatajući gde se nalaze i ko su, bunovno nasrnule na najbliže i najsrodnije, urlajući slogane prošlosti. Kao da se za poslednjih sto pedeset godina ovde nije napredovalo, kao da se nazadovalo i to sa izgledom na dalje posrtanje unatrag.

Balkanski tenori, baritoni i basovi krešte na sve strane: „Ne budimo čovečanstvo, ne budimo Evropljani. Budimo Srbi, Hrvati, Bošnjaci, ostali neka ćute. Poslednji egoizam, domovina, neka ne služi nama već našim političarima, našim vatrenim rodoljubima, vojnicima, policajcima i popovima.“ Ne treba se peviše zavaravati ni kad se služe proevropskom retorikom, time samo prikrivaju svoje prave prirode, namere i pripreme za neki novi sukob. Ili, tačnije rečeno, lažu kao i kad se služe patriotskom retorikom.

I više niko u svemu tom zamešateljstvu bez boga i zakonodavca ne vidi nastranost društva, perverziju ideologije, odbranu i propagandu sadašnjih i budućih zločina, hipokriziju i lopovluk. Zamalo napisah: osim mene. Jer, ako to zapišem, ko će mi verovati? Odbijam pripadati, a to pripadanje je na ovim prostorima jedina javna potvrda da govoriš istinu i da uopšte smeš govoriti, naš si čovek i patriota. Ako to nisi, lažeš ma šta govorio, a istina ti je gora od svake lopovske podvale.

Postoji ipak jedan poslednji egoizam koji treba braniti i to po svaku cenu. To je lična sloboda. Viktor Igo bi je svakako zabeležio da mu je u ono bila ugrožena koliko nama danas i ovde. Činim to umesto njega – i sa sto četrdeset i sedam godina zakašnjenja.

Beleška iz dnevnika, 2007.