RAD, BOG I VINO

U Srbiji, zemlji nezaposlenih kojih je legija, ne mogu se naći pomoćni radnici prilikom zidanja, ni majstori za bilo koji posao ni žene koje bi pomagale u kući, da ne pominjem stručnjake i specijaliste. Svi su zauzeti ili nemaju vremena ili im ne odgovara takav posao, možda nekom drugom prilikom, raditi kod drugog znači služiti, a mi sluge nismo, bolje je biti bez ičega, preživeće se nekako kao i do sada.

Nerada je ovde uvek bilo, mi nismo radišni ni kolektivno ni pojedinačno, ali se ipak radilo, često na silu i uglavnom pod moranje, nešto se preduzimalo i ponešto stvaralo. Nerad je poslednjih godina postao navika, potreba, druga priroda, besplatno zadovoljstvo. Država je jedino u tome spremna da izađe u susret svom stanovništvu, da nerad koristi kao izduvni ventil nezadovoljstva i kao osiguranje od pobuna i nereda. Izvolite, slavite koliko hoćete, ne obraćajte pažnju na nas. A kad se pojavite na poslu, izmoždeni od ždranja i opijanja, nećete ni primetiti da ste malo slabije plaćeni i zaduženiji nego pre nekoliko dana. Dok ste hrkali ili brbljali u alkoholnoj magli, mi nismo sedeli skrštenih ruku, povećali smo dug i još malo opšteg novca prelili u svoje džepove.

U susret im izlazi i crkva, treća ruka sadašnje srpske države, ona nevidljiva koja ne oponaša Trojeručicu. Zaboravila je sopstvene reforme kao što je, recimo, ukidanje prevelikog broja praznika u dva poslednja veka, i sada vernicima dopušta da slave šta god se slaviti može, da ne rade na svako crveno slovo, mešajući detinjasto poštovanje prema religiji, paganizam i sujeverje. Pravom ili lažnom verniku pruža se prilika da ne radi bar stotinu dana godišnje, da ga niko za to ne opominje i da se niko tome ne čudi: oni drugi čine isto, čudili bi mu se kad bi radio. Ova privilegija, bačena im prezrivo kao oglodana kost, čini ih zavisnijima i sromašnijima nego što bi morali biti.

Ne slavim rad zbog rada, ne volim tupu marljivost, ne navijam za poslodavce i robovlasnike, volim provod i slobodno vreme, ali se gadim nerada: suprotan je stvaranju i mora se, ako se hoće produžiti prema boljem životu, učiniti nešto protiv njega. I bojim ga se, užasavam ga se, tog nerada kome se moji zemljaci dive i za kojim čeznu. Šta bih radio kad ne bih radio? Nikada nisam bio na pravom godišnjem odmoru, uvek sam nosio knjige i rukopise sa sobom, čitao sam i beležio ako nisam pisao, uspavljivao sam se skladnim rečenicama i budio se tražeći prva jezička sazvučja, slučajni susret dve reči koji izaziva poetsku ili proznu sliku.

Kako kaže Volter: „Rad jedino čini život podnošljivim.“ Dodajmo tome ljubav. I strast. I boga. I vino. Na kraju ostaju njih dvoje, Bog i vino. Tako tvrdi Bela Hamvaš, verujem mu zato što je to delimično i moje iskustvo, možda najbolje što sam u životu naučio.

Beleška iz dnevnika 2009.