BLOG PREDSEDNIKOVOG SAVETNIKA KRSTIĆA

 NENAD I VIDOSAV, METASTABILNI

Imao sam nedavno polemiku sa jednim kolumnistom lista Danas. Završila se tako što je objavljena nekolicina pisama «čitalaca», koji su opisali moj karakter, moju kratku biografiju, moje tekstove na blogu i sve ostalo što sa predmetom polemike nije imalo nikakve veze. Tu sam pomislio da nema smisla javljati se i odgovarati na tekstove «javnih radnika» jer ukoliko urednik poželi topli zec ti ne gine. «Odjeci i reagovanja» uvek mogu biti tu da ti oprlje brkove, da ti smrse konce, da ti lupe packe, da te zgrome...itd.

Onda je znači bolje napisati blog! A kako to može biti bolje ako imamo na umu da su odjeci i reagovanja tu sam smisao aktivnosti? I u svetlu nedavne tvrdnje vrlog Aleksandra Vučića koji je rekao da su aktivisti njegove stranke poslali više stotina poruka jednom web portalu (povodom Nikolićevog štrajka glađu, ili dijetalnog performansa, ostalo je nejasno šta je to bilo). Pomenuo je i tačan broj, da li beše 1 500, 2 500, ne sećam se... u svakom slučaju, pretpostavljam, da ti isti aktivisti svoje aktivnosti nisu ograničili na taj jedan slučaj. Tolika jedna sila može da samelje svaku ideju, tezu ili stav. Pogotovo ako je polemički. Zbog ove mogućnosti zloupotrebe medija duh polemike strada iako bi, barem na papiru, upravo ovde, ne netu, trebalo da cveta. I onda imate grupisanje. Pa se liberali skupljaju na svojim portalima, radikali (i ini) se razvijaju u strelce sa svojih, fašisti orljaju na svojim, a oni koji ne pripadaju nijednom ekstremu, koji ne rade za honorar i nisu pisci «po direktivi» beže u svoju privatnost.

Tako da je etiketiranje, denunciranje, vređanje, psovanje i sve ostale vrste verbalnog nasilja zamenile polemiku kao vid civilizovane rasprave neistomišljenika. Nedostatak argumenata i duha zamenjuje se brojem poruka! Besomučno ponavljanje lažnih optužbi zamenjuje istinu, odnosno uspostavlja novu.

Zato mi i privuče pažnju, kao i mnogo puta ranije, Most radija Slobodna Evropa, transkript koji se u subotu bavio uticajem Dobrice Ćosića na političku i književnu scenu u Srbiji. Mislim, taj je most bio smišljen da bi premošćavao razlučite stavove i različite nacionalne sredine, da bi uspostavljao dijalog neistomišljenika. No, ovog puta premostio je Vidosava Stevanovića i Nenada Prokića čiji su se stavovi o Ćosiću poklapali do te mere da je bila milina videti. To što su oni u harmoničnom dvoglasju konstatovali da je kao pisac beznačajan i da je njegov uticaj u svakom svom vidu nazadan i štetan, ne bi bilo problematično ako bi pretpostavili da to govore veoma značajni pisci čiji je svekoliki uticaj progresivan i dokazano koristan... Takođe, izgedalo mi je, sve predrasude, glorifikacija komunističkih veličina a potonjih pokajnika, neskriveni egoizam i zavist, te odsustvo blagog pojma o političkim fenomenima koje su predmet njihove analize, metastabilna su osnova za donošenje valjanih zaključaka dvojice sagovornika u pomenutom Mostu.

I neka mi bude dozvoljeno da se osvrnem na jedan konkretan Prokićev, koji glasi: «Siguran sam da predsednik Tadić odlazi povremeno kod njega (kod Čosića, prim. prev.), da sluša njegove tirade o naciji. Inače se ne bi desilo da ne ode u Zagreb na proslavu dana nezavisnosti Hrvatske, a dan kasnije ode u Jadovno i tako poništi sve ono što je sa predsednikom Josipovićem uradio u proteklih godinu dana. Tako se ne stvaraju dobrosusedski odnosi. Sigurno je bilo mnogo teže Josipoviću da ga pozove nego Tadiću da ode, jer je u celom svetu Srbija prepoznata kao agresor, a Hrvatska kao neko ko se branio. Da li je to tako ili nije - možemo da raspravljamo, ali svet tako kaže.»

1. O tome odlazi li Tadić ili ne odlazi bilo gde na «tirade o naciji» Prokić nema pojma. Uprkos tome što o tome nema pojma on je u to «siguran». Na isti način, siguran sam, siguran je i u sve ostalo o čemu nema pojma.

2. Odlazak predsednika Tadića u Jadovno, po Prokiću je poništavanje nečeg što je urađeno u proteklih godinu dana, i protivno je dobrosusedskim odnosima! Gospode bože! Da ne poznajem Prokića bio bih spreman da tvrdim da ovako nešto može da izvali samo potpuni idiot. Pošto Prokić ovakvu glupost nije izrekao jednom, domišljam da bih u svojoj tvrdnji bio u pravu. U Jadovnom, na Velebitu, 1941. neposredno posle formiranja tzv. NDH ubijeno je po zvaničnim statistikama skoro 40 000 dece, žena i muškaraca, u periodu od samo nekoliko meseci. Njihova tela se i dan danji nalaze u jamama i kraškim vrtačama kojima obiluje taj kraj, kao i na ostrvu Pagu gde su se masovni zločini takođe dešavali. Kako davanje pomena nevino stradalim ljudima, mahom Srbima, ali i Jevrejima, Romima, Hrvatima i drugima, može biti remećenje dobrosusedskih odnosa? To normalan čovek teško može da shvati, naročito ako zna da su i predsednici Mesić i Josipović posetili ranijih godina ovo mesto neljudskog zločina. I takođe odali poštu nevinim žrtvama.

3.  Da je Prokić umesto da se bavi svojom izopačenom slikom dobrosusedstva pažljivije čitao novine, znao bi da ni sam državni vrh Hrvatske nije imao konsenzus oko toga na koji način i gde treba da proslavi svoj praznik, ko treba da bude pozvan i sl, i da nikakvog zvaničnog poziva predsedniku Srbije nije ni bilo.

4. "Ceo svet prepoznaje Srbiju kao agresora...možemo da raspravljamo da li je to tako, ali svet tako kaže!! Odnosno Prokić kaže da svet tako kaže, a pošto svet tako kaže, šta će oni, Nenad i Vidosav, intelektualci ovdašnji, da se petljaju i da tu sliku kvare. Moja je malenkost živela u ubeđenju da intelektualci nemaju nikakvu ulogu u društvu osim da razbijaju stereotipe, predrasude i opšta mesta. A Nenad misli, a Vidosav se ne protivi, da ako «svet» nešto misli, šta ima mi tu da raspravljamo! Bolje da sve lepo prihvatimo zdravo za gotovo, pa da u miru raspredamo o Ćosićevim uticajima, omiljenoj temi mnogih zgubidana koji žele da se pozicioniraju na otužnoj kvaziintelektualnoj mapi Srbije. 

Tagovi