GOSPOJE I GOSPODA

(Ova beleška je napravljena januara 1989.)

Prošle godine dogovoreno je veče u sali Udruženja književnika posvećeno „Ljubavnom krugu“. Zaboravio sam na to, uveren da su obećali pa se pokajali. Ali sada zovu, insistiraju i ja prihvatam, ne shvatajući šta se zbiva među kolegama: greška u proceni prilika ili demonstracija solidarnosti. I evo me pred punom salom, pred stotinama radoznalih očiju, prozne odlomke čita naša draga komšinica Lidija Pletl, sedim između Džadžića i Nikole Kovača koji je povodom toga doputovao iz Sarajeva, premišljajući da li da se držim knjige ili da napadnem režim i Miloševića, pa šta bude – i odustajem zbog mojih prijatelja kritičara kojima to nisam unapred najavio.

              U sali se zbiva nešto zanimljivije, to saznajem naknadno. Marija je zauzela mesto u poslednjem redu, moja skromna supruga,  Mešina Darka bi zauzela prvi red i stolicu pored prolaza. Pored nje se smešta sredovečna elegantna gospođa i sve vreme joj šapuće na uvo. Evo šta Marija uspeva saznati u tih sat i po. Da je lepa glumica koja čita moja supruga koja odavno ne zna šta će sa mnom, ludakom i primitivcem. Upropastio sam književni dar, porodicu, maltretiram decu, mučim suprugu, prijatelji su me napustili, kolege me izbegavaju, a pre nekoliko dana su me izbacili posla i ova nesrećna glumica koja čita mora me voditi na selo da me leči od alkohola, ali gospođa sumnja da će to uspeti, neki ljudi su prosto neizlečivi, opasni po druge i treba ih izolovati od društva, zašto uostalom postoje psihijatrijske klinike.

              Shvativši ironiju situacije, Marija podstiče razgovor. Je li glumica koja čita sigurno piščeva supruga? Razume se, jedino što je pre nekoliko dana promenila frizuru, od brinete je postala plavuša. Poznaje li gospođa lično pisca? Kao zlu paru i odavno, svima se udvarao i žene ga nisu htele, u Beogradu ne trpe nevaspitane i neučtive, evo ga kako već dva puta klima glavom prema njoj, ali ona ne odgovara. Zar nije podneo ostavku i sam dao otkaz? Ne, naprotiv, izbacili su ga zato što zbog pića nije mogao dolaziti na posao.

              Marija mi to priča za doručkom, smejući se. I ja se smejem, mada mi je gorko u ustima. Tokom cele književne večeri pitao sam se ko je gospođa što šapuće s Marijom kao da se dobro poznaju. Sad znam ko je. Ona je beogradska čaršija.

              Takve će se gospoje – i njima odgovarajuća gospoda - stalno vući za mnom kao moje kose senke.

Izvod iz "Dnevnika samoće"