Iznenadim se kad me tamo neko napadne u medijima. Kao da posmatram fizički napad s druge strane ulice, čudim se šta se dešava iz čista mira, ne mogu da shvatim zašto mišićavi snagator bezdušno mlati pogurenog mršavka, patim što se ne mogu umešati.
Otkud taj tip tamo zna za mene? Ko sam mu ja, do đavola? Zašto misli na mene? Zašto troši vreme mrzeći me, izmisljajući optužbe za koje zna bolje od svakog drugog da su bez osnova ? Mene tamo nema. Mene tamo neće biti. Mene tamo možda nikada nije ni bilo. Nisam ostavio ni senku za sobom, ni trag potpetice u asfaltu. Kome se napadač obraća? Meni? Ne, ni video ga ni čuo. Fotorobotu što ga je režim izmislio, nacrtao prema svojim potrebama i postavio na mestima gde se može pljuvati?
Ali ja, koji mislim da postajem neko drugi, da me dve hiljade kilometara pomalo štite, ovde osećam zadah njegove pljuvačke i brišem lice, uzalud brišem lice.
iz "Dnevnika samoće", 1993, Paris
No comments:
Post a Comment