Marija se vratila iz Pariza. Nekoliko puta mi ponavlja jedan događaj kao da traži pomoć. Ćutim ali shvatam da joj moram odgovoriti. I zamoliti je da to ostane među nama, nalazimo se na minskom polju čaršijskih legendi.
Bila je na rođendanu u ateljeu jedne slikarke. Među prvima je naišao Danilo, obradovao se što je vidi, bacili su se jedno drugom u zagrljaj. „Kakve su prilike u Beogradu, Maro?“ I moja iskrena žena počela je opisivati preterivanja režima, ludosti nacionalizma, pogoršavanje prilika, našu usamljenost, pominjati prijatelje koji se ne javljaju, agresivnost obožavalaca Miloševića, tešku situaciju u kojoj se nalazimo. Danilo je klimao glavom. Odjednom je prošaputao: „Vidiš, žena koja ulazi radi u ambasadi, prekinimo razgovor, pred njom nemoj ni slučajno reći ono što si meni ispričala.“ I okrenuo se, izljubio sa ženom iz ambasade, počeo je zabavljati, do kraja večeri nije progovorio sa Marijom.
„Zar se Danilo ne smatra proganjanim piscem, antinacionalistom, zar ne priča po Parizu kako je disident?“ „Tako je u njegovim i čaršijskim pričama. Stvarnost je drukčija. U tekstovima protiv nacionalizma nikada nije pomenuo nijedan konkretan, naročito ne srpski. U polemikama povodom navodnog plagijata – sabranih u knjizi „Treba li spaliti Kiša?“ – branili su ga komunisti i nacionalisti, njegovi protivnici poraženi su partijskom odlukom. U Parizu ima status disidenta, a ne izlazi iz Kulturnog centra, ambasada priređuje prijem za tri stotine uzvanica povodom njegovog odlikovanja. I ne zaboravi, prošle godine je postao član iste Akademije koju je Bogdan Bogdanović napustio, a ja odbio, tamo ne primaju bez tvrdih garancija da si na njihovoj strani. Najzad, moraš imati u vidu da je bolestan i da je postao sveta krava čaršije.“
Marija sluša ozbiljno i sa velikim tužnim očima. Uvređena je Danilovim ponašanjem i mojim povlačenjem, delom iste spisateljske zavere prikrivanja istine. Kako da joj objasnim da ne mogu uznemiravati jednog bolesnika i sebi natovariti još jednu nevolju?
Pošto ne može biti jevrejski pisac – majka mu je Crnogorka – izabrao je Kiš da bude srpski i da nijednom reči ili pokretom ne ugrozi svoj budući status. Osuđujem ga u sebi, razumem ga – i od toga mi je još gore.
***
Već nekoliko noći u glavi pišem i prepravljam pismo Danilu Kišu koje neće biti poslato. Ali jedini način da ga prekinem začarani tok misli je da ga zapišem i zaboravim.
„Dragi moj druže, svi uživamo u duhovitistima, malim obmanama i mistifikacijama. Takav nam je posao, takvi smo mi. Zabavlja me kad čujem kako si Francuze ubedio kako si disident i antikomunista dok si istovremeno naše komuniste ubeđivao kako nisi disident, još manje anitkomunista. Zato se zabavljaj i dalje, nemam ništa protiv. No smeta mi nešto ozbiljnije od igre sa političarima i politikantima. Pre petnaestak godina optužio si me da sam antisemit i morao sam ti dokazati, pred časnim ljudima i pouzdanim svedocima, kako sam daleko od toga. Rekao sam tada kako te moja odlučnost da ne podlegnem zabludama sopstvene sredine, porekla i odgoja štiti i štitiće te od srpskog nacionalizma koji se, nadajmo se, neće izvrgnuti u nacizam. Ako se to dogodi, pre će otići moja glava nego tvoja. U međuvremenu se taj nacionalizam izmetnuo u nešto opasno, u pobunu protiv budućnosti, u nacional-komunizam – i ja sam svojevoljno, ne želeći da učestvujem u propagandi ni u budućim zločinima, postao njegova žrtva. U to vreme ti si postao saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista u Akademiji. Obojica znamo da se tamo ne ulazi ako nisi s njima, proveren i poslušan. Nisu oni tebe izabrali zbog tvog antikomunizma, znamo da su oni koji odlučuju – Ćosić, Isaković, Medaković – nacional-komunisti i ne trpe antikomuniste koliko ni antinacionaliste. Morao si im napraviti ustupke oko srpskog nacionalizma, složiti se sa onim što čini i sa onim što će tek činiti, a jedna faza na tom putu je i antisemitizam. Za koga bi se sada moglo reći da je izdao ono što ne sme izdati? Ti ćeš, makar posmrtno, imati koristi od izdaje sopstvenih principa, ja ću – i za života i posle smrti – imati samo štete, da ne pominjem moju porodicu. Ako se ikada sretnemo u drugom svetu, svejedno da li u raju ili u paklu, o tome ćemo dugo moći raspravljati...[1]“
A sad se valja potruditi i zaboraviti ovo što sam napisao: ovakvi argumenti nisu za današnje ljude i čitaoce, naročito ne za one iz beogradske čaršije.
[1] Trinaest godina kasnije jedan pariski prijatelj, uzalud je tražio moje knjige po beogradskim knjižarama, zaustavio se u „Prosvetinoj“ knjižari u centru, u međuvremenu nazvanoj „Danilo Kiš“. Šefica se setila svog nekadašnjeg direktora, ishvalila me, ali nijednu moju knjigu nije imala. Prijatelj mi se javio mobilnim telefonom sa lica mesta. „Šta kažeš na sve to?“ Odgovorio sam: „Tako je to, tako će verovatno i biti. Ali to je ipak bolje nego da se knjižara zove po meni i da u njoj nema knjiga Danila Kiša.“
No comments:
Post a Comment