(Ovo pismo nije upućeno redakciji "Vremena", zbog straha od doslednog cenzora.)
Gospodine Žarkoviću,
Ja sam ona „Mara u Parizu“ koju vaš književni kritičar, uz vaše dopuštenje, tako montenegrinski vređa.
Bila sam na lečenju u Vrnjačkoj Banji, suprug me je hteo poštedeti uvreda vašeg književnog kritičara, a „Vreme“ godinama ne čitam. Zato kasnim. Jedan gost hotela mi je na televiziji pokazao nekog pijanog tipa: „Taj je objavio napad na vašeg muža!“ Tako sam saznala kako izgledate, čime se bavite i, pošto sam pročitala tekst „Boža furioza“, koju vrstu prostaka uzimate za saradnike.
Žalosna anegdota i ponašanje Danila Kiša koje me je zaprepastilo zaista su se dogodili 1989. Mogla bih vam navesti adresu ateljea u kome se do dešavalo, imena prisutnih i nekolicinu njih pozvati da svedoče. Ali neću.
Nešto kasnije srela sam Danila u Beogradu, izvinio se. Prihvatila sam izvinjenje. Svoju poslednju noć u Beogradu Kiš je proveo sa Vidosavom i sa mnom, rastali smo se pred zoru. Sa nama je bio još jedan pisac čije ću ime takođe sačuvati za sud.
Marija Vasiljević
glumica, supruga Vidosava Stevanovića, majka trojice sinova, baka dvoje unučadi
No comments:
Post a Comment