Kulturu obeležavaju tri stvari: stvaranje vrednosti, procena vrednosti i pamćenje vrednosti. Tamo gde stvaranje nestaje ili privremeno iščezava, ostaju još dve stvari: tačna procena (radi čuvanja vrednosti) i pamćenje (da bi stvaranje moglo biti nastavljeno).
Ako se izgubi sposobnost procene vrednosti, onda nema više ničeg za pamćenje i kultura je samo reč, poslednja reč koja se može izgovoriti pred ponorom ćutanja.
Šta se dogodilo sa kulturom koja sebe ponosno naziva srpskom i nacionalnom ? Stvaranje je ponavljanje, procena služi samo da se prećuti istina i da se nametnu laži, pamti se ono što je bilo juče, ali ne ono što beše prekjuče, amnezija je zahvatila samo srce kulture, njenu inteligenciju, svest i moral te inteligencije. Da li to može biti samo posledica loše politike, pogrešne procene sveta, ludačkog rata, zločina počinjenih u ume svih, zločinaca koji slobodno šetaju, mira koji ne znači ni pobedu ni poraz?
Ili je nešto puklo iznutra, neki izvori su presahnuli, nešto se negde ugasilo i pred sobom imamo agoniju jednog bolesnika koji misli da je zdrav, jednog naroda koji se polako ubija iznutra, razjeda, muči i samoponižava do besmisla?
Nacionalne literature na Balkanu biće zatvorene i polumrtve, ako ne učine nešto sa sobom, ako se ne izbore sa centrifugalnom silom lenjosti duha i neodgovornosti umetnika. U najboljem slučaju biće provincijski muzeji, u najgorem napuštena skladišta na prugama kojima vozovi više ne prolaze.
Ako uspeju da savladaju svoje slabosti – koje nisu slabosti kolektiva već pojedinaca - onda neće biti nacionalne već samo literatura, jedna i ogromna, ona koja povezuje finskog pisca sa njegovim sabratom u Japanu, koja pripada svima i koja zbog toga pripada samo sebi.
(odlomci iz "Dnevnika samoće" 1993.)
No comments:
Post a Comment