Ovo pismo je napisano juna 2008. godine. Upućeno je kabinetu Predsednika republike Srbije i svim medijima. Odgovor od predsednika nisam dobio, osim posredno: nijedan medij u Srbiji nije objavio pismo niti ga pomenuo. Osim lista "Pravda" kome se ovom prilikom zahvaljujem. Komentar svemu ovome nije potreban.

PREDSEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE BORISU TADIĆU

Gospodine Tadiću,

Obraćam vam se povodom lične stvari ali, zbog vaše sklonosti obmanama i tajnim pritiscima, upućujem pismo srpskoj javnosti, ukoliko je preživela ovih nekoliko godina obnovljenog rodoljupstva. Ako je umrla na spavanju, kao jedan od vaših prethodnika na mestu predsednika Srbije i u ponečemu vaš uzor, onda je to dobro za vas i loše za mene.

           Evo o čemu se radi, mladi Tadiću. Moj sin Nemanja Stevanović, 33 godine, pravnik po obrazovanju , već gotovo dve godine je vicekonzul u Njujorku, hvaljen od svih koji su ga sreli i upoznali, izvanredan na poslu, pre nekoliko dana je dobio pismo kojim ga njegov pretpostavljeni, ministar spoljnih poslova po vašem izboru, vraća u Beograd, bez ikakve potrebe i obrazloženja. Šta je neobično u toj birokratskoj akciji jednog fizičara koji se naprasno bavi diplomatijom? Neobično je to što je moj sin opozvan ne zbog grešaka, nesavesnog rada ili krađa – to bi ga možda odlikovalo u očima vaših malih i srednjih boraca za slobodu sopstvenog džepa – već zato što je moj sin. Nije prošao ispit novog i samo vama poznatog rodoljublja koji neobično podseća na rodoljublje vašeg slavnog prethodnika.

              Vi se, čini se, bavite ne «ispitivanjem čistote porekla» kao manijaci tridesetih godina prošlog veka, već utvrđivanjem «čistote rodoljublja». Moj sin nije prošao vaš test zato što je moj sin. Da sinovi treba da snose posledice ideja i dela svojih očeva – toga nema u demokratijama i modernim društvima ali ima u plemenu iz koga vaš otac potiče – vi ne biste mogli biti javna ličnost i ono što jeste: predsednik države koja se guši od laži rodoljubaca, siromaštva bezmalo svih slojeva, osim vašeg i tajkunskog džet seta, i crne špecije počinjenih zločina i poricanja odgovornosti.

              S obzirom na vaše sposobnosti, to deluje kao poruga istorije. Ili možda kao presuda: neka prosečni završe posao najgorih. Izvrsni beogradski reperi  pevaju: «To nije naša Srbija.» Nije ni moja, budite uvereni. Ali ako hoće naći svoju domovinu, moruju napustiti vašu i postati emigranti. To se zove odliv mozgova, zar ne? U knjizi o vašem prethodniku sažeo sam to stanje u jednostavan zakon: težina potopljene gluposti jednaka je težini istisnute pameti.

              Krupne reči, reći ćete. Svakako, jer vi ste krupan slučaj obmane, mladi gospodine. Nalazite se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ne radite svoj posao. Održavate ekstremiste u životu, veštačkim disanjem produžavate vek ideološkim pokojnicima iz vašeg porodičnog kruga, držite Evropu na distanci. Kao sopstveni dvojnik predvodite stranku koja se naziva demokratskom, bespravno posle ubistva vašeg prethodnika na tom mestu, a u stvari ste pročelnik mladih juršnika, željnih vlasti i novca i beozbzirnih kao u ranom kapitalizmu. Filosof Tadić, ranomarksista i kasnonacionalista,  mogao bi vam ponešto ispričati o prvobitnoj akumulaciji kapitala i njegovim kasnijim metamorfozama. Ili možda vaš politički učitelj koga rođački nazivate «čika Dobrica». Kako taj staljinista, titoista i miloševićevac – sada valjda tadićevac - vas iz milošte zove, demokrato jedan?

              Ali ostavimo reč demokrata postrani bar u ovom pismu: vi ne razumete šta to znači, a nemam vremena ni volje učiti vas. Biti demokrata znači mnoge stvari, a jedna među njima je poštovati pravo drugih da drukčije misle i pravo da smeju izgovoriti i napisati to što misle. To se odnosi na vaše čike, tate, mame, drugove iz kraja i bivše učenike – gde ih samo skupiste toliko? -  koliko i na mene. Ili sam ja jedini izuzetak, predmet kratke odluke posle porodičnog ručka.

              Ceo moj greh sastojao se u sledećem: bio sam protiv režima koji su vaši duhovni i ostali očevi stvorili i podržavali, protiv rata, zločina, mržnje koji behu sredstva i ciljevi tog režima, protiv izloacije u malom šovenskom svetu naših dedinjologa, za demokratiju, tranziciju i za što brži ulazak u Evropu, govorio sam o tome i pisao. Bio sam protiv priglupog nacionalizma akademika i njihovog «prosvećenog diktatora» iz Lijeve Rijeke. Trebalo bi mi nekoliko ovakvih pisama da nabrojim osnove tog otpora, ali jedna je bitna za ovo pismo. Vi ste možda ponekad bili opozicionar, ja sam, svestan šta to donosi, bio pobunjenik, jeretik ili, kako se to u vašem porodičnom krugu olako kaže, disident.

              Zbog tog intelektualnog i moralnog angažovanja, ne političkog – našim političarima onih i ovih godina nikako se ne mogu pripisati ti atributi, uvredili bi se i s pravom – proveo sam gotovo dve decenije u egzilu i napisao šesnaest knjiga koje su izašle na mnogo jezika, a nema ih u knjižarama i bibliotekama vaše države. Svejedno je da li je to zbog cenzure, koje u vašoj državi nema ali dobro funkcioniše, ili zbog autocenzure uplašenih i beznadnih ljudi.  

              Moja supruga i dvojica sinova pošli su onda za mnom i sada žive u Francuskoj. Jedino je Nemanja Stevanović po svaku cenu hteo ostati i boriti se: potomak je dugog niza Stevanovića koji su žrtvama stvorili državu Srbiju, vama trenutno na raspolaganju. Nema manifestacije i demonstracije na kojoj nije bio. I pošto mu tata nije bio prijatelj nedovršenog diktatora Miloševića, često je bio u opasnosti. Zaposlio se u diplomatiji i savesno obavljao svoj posao sve dok vi niste odlučili, svesni političke suštine te odluke, da ga povučete iz Njujorka, gde je upravo zasnovao porodicu i da ga, mnogo godina pošto je Milošević tome izložio mene, stavite pred izbor: vratiti se ili zatražiti politički azil. Jer ono što mu je posle povratka u Beograd namenio vaš učenik, vašim dogovorom sa sobom imenovan za ministra spoljnih poslova zemlje Stradije, može biti samo ponižavanje i maltretiranje. Vi se u tome snalazite bolje od mene, pa ćete znati šta preko toga, ne moram vam opisivati vaše metode. Zbog njih se ne vraćam u Beograd.

              Moram vas, gospodine predsedniče Tadiću, otkriti svoje namere, da se ne dvoumite prilikom traženja buduće mete i izbora sredstava. Provodim i provodiću jedan deo vremena u mojoj kući u srcu Srbije, daleko od Dedinja, na brdu s koga se vidi pola Šumadije. Dostupan sam sa svih strana, spreman da sačekam opričnike. Svejedno mi je. Ako me izložite medijskoj kampanji i svakojakim izmišljenim optužbama, neću odgovarati: navikao sam pod Miloševićem. Ali neću dobrim okom gledati vaše eventualne pokušaje da na ovaj ili onaj način zaustavite štampanje mojih knjiga, radi se o «Rukopisima iz egzila», u isto vreme dok «čika Dobričine» jeremijade preplavljuju knjižare i biblioteke, a državne ustanove štampaju mudrolije ostalih vaših čika. Boriću se za svoje knjige, što će reći protiv vas i vama sličnih, protiv «dedinjskog politbiroa», nacionalkomunizma i kremljoljublja, sredstvima koje imam na raspolaganju. Javnosti demokratskih država Evrope samo je jedno od njih. 

              Svestan sam, mladi gospodine, da plašim mečku rešetom. Ko će jednog demokratu uplašiti demokratijom? Osim, razume se, ako se taj lažno predstavlja i još ima vlast u rukama.

Vidosav Stevanović

srpski pisac u egzilu

             

            

A A A

|

 

Dušan, Vojko i Savle

Miloš Vasić | 30/04/2012

U okviru afere „Azotara“ pao je i Dušan Stupar (lični podaci kao na zapisniku). To hapšenje probudilo je izvesna sećanja. Recimo, sećam ga se sa studija, iz dvorišta Kapetan-Mišinog zdanja: tamo su se po lepom vremenu igrale krajcarice pod lipama.

Večiti konkurenti za šampionsku krunu bili su Boža „Kant“ Borjan i Dušan Stupar; ni po čemu drugom nije se tada isticao. Onda se zaposlio kod Državne bezbednosti, školovao se i napredovao – do mesta načelnika beogradskog Centra SDB; veoma visok položaj, molim da primetite. Ko zna dokle bi bio dogurao, da ga nije zmija ujela da uradi nešto do tada nezamislivo u Službi: nekome je 1987. dao uvid u arhivu Centra, u lična dosijea lica bezbednosno interesantnih, pa je od toga ispao javni skandal, nešto takođe nezamislivo do tada. Bio je to prvi javni signal da Državna bezbednost polako ide u slivnik, gde se uskoro i našla.

O političkoj pozadini skandala „Vojko i Savle“ mišljenja su podeljena. Nekima je to od početka ličilo na još jednu Miloševićevu podlost u pripremi istorijske Osme sednice; drugima na nezgrapni preventivni udar Buce Pavlovića i Ivana Stambolića; trećima (u koje se i ja računam) na običnu čaršijsku gadost, uperenu pre svega protiv Gojka Nikoliša i Pavla Savića. Obojica su, uzgred, u razgovorima sa mnom delili to mišljenje; kad sam hteo da za NIN napišem članak o tome, ponuda je bila učtivo otklonjena.

Tokom obrade tog događaja došlo se do mršavih saznanja: Savić i Nikoliš potvrdili su da je u toj tupoj paškvili korišćen materijal koji je mogao stići jedino iz Službe; da je potpis „Slobodan Šarenac“ lažan; da je original teksta bio otkucan na pisaćoj mašini IMB Selectric, kakvih u kući „Politika“ nije bilo, ali jeste u gradskom komitetu Partije i drugde; da je poslednje lice koje je original rukopisa imalo u rukama pre odlaska u štampu bio Hadži-Struja Antić, tada urednik nedeljnog izdanja „Politike“, gde se to đubre i pojavilo. Za autorstvo je godinama – ni kriv, ni dužan, što je dokazano – bio optuživan Vidosav Stevanović; da je on pisao, uveren sam, taj bi tekst bio duhovitiji i bolje napisan (čovek ne može protiv svog talenta) – ali nije on. Autor je do dana današnjeg ostao nepoznat organima.

Kad je bruka pukla, Dušan Stupar je bio smenjen i najuren iz Službe, što je najmanje što mu se moglo desiti: otkrivanje službene tajne tada je bilo dosta teško delo. Osim toga, to je bilo i glupo, jer se rutinski skupljeni podaci koji ulaze u lična dosijea gomilaju bez provere: ogovaranja, spletke, kafanske priče, nepotrebni telefonski i drugi razgovori itd. Zato su ta dosijea tajna i ne mogu biti dokaz na sudu, uostalom. To je pravilo postavio još Žozef Fuše polovinom 19. veka i sve ga se službe drže do danas.

Dušan Stupar dobio je onda utešnu nagradu: postao je direktor „Univerzala“, veoma zanimljivog uvoznika policijske opreme i naoružanja, što današnji izveštači propuštaju da pomenu. Nešto kasnije postaje predstavnik iste firme u Moskvi, što je indikativno. Onda ga je krenulo. „Azotara“ je tek uzgredni rezultat ovde ispričane priče.

Danas, 29.04.2012.

RAD, BOG I VINO

U Srbiji, zemlji nezaposlenih kojih je legija, ne mogu se naći pomoćni radnici prilikom zidanja, ni majstori za bilo koji posao ni žene koje bi pomagale u kući, da ne pominjem stručnjake i specijaliste. Svi su zauzeti ili nemaju vremena ili im ne odgovara takav posao, možda nekom drugom prilikom, raditi kod drugog znači služiti, a mi sluge nismo, bolje je biti bez ičega, preživeće se nekako kao i do sada.

Nerada je ovde uvek bilo, mi nismo radišni ni kolektivno ni pojedinačno, ali se ipak radilo, često na silu i uglavnom pod moranje, nešto se preduzimalo i ponešto stvaralo. Nerad je poslednjih godina postao navika, potreba, druga priroda, besplatno zadovoljstvo. Država je jedino u tome spremna da izađe u susret svom stanovništvu, da nerad koristi kao izduvni ventil nezadovoljstva i kao osiguranje od pobuna i nereda. Izvolite, slavite koliko hoćete, ne obraćajte pažnju na nas. A kad se pojavite na poslu, izmoždeni od ždranja i opijanja, nećete ni primetiti da ste malo slabije plaćeni i zaduženiji nego pre nekoliko dana. Dok ste hrkali ili brbljali u alkoholnoj magli, mi nismo sedeli skrštenih ruku, povećali smo dug i još malo opšteg novca prelili u svoje džepove.

U susret im izlazi i crkva, treća ruka sadašnje srpske države, ona nevidljiva koja ne oponaša Trojeručicu. Zaboravila je sopstvene reforme kao što je, recimo, ukidanje prevelikog broja praznika u dva poslednja veka, i sada vernicima dopušta da slave šta god se slaviti može, da ne rade na svako crveno slovo, mešajući detinjasto poštovanje prema religiji, paganizam i sujeverje. Pravom ili lažnom verniku pruža se prilika da ne radi bar stotinu dana godišnje, da ga niko za to ne opominje i da se niko tome ne čudi: oni drugi čine isto, čudili bi mu se kad bi radio. Ova privilegija, bačena im prezrivo kao oglodana kost, čini ih zavisnijima i sromašnijima nego što bi morali biti.

Ne slavim rad zbog rada, ne volim tupu marljivost, ne navijam za poslodavce i robovlasnike, volim provod i slobodno vreme, ali se gadim nerada: suprotan je stvaranju i mora se, ako se hoće produžiti prema boljem životu, učiniti nešto protiv njega. I bojim ga se, užasavam ga se, tog nerada kome se moji zemljaci dive i za kojim čeznu. Šta bih radio kad ne bih radio? Nikada nisam bio na pravom godišnjem odmoru, uvek sam nosio knjige i rukopise sa sobom, čitao sam i beležio ako nisam pisao, uspavljivao sam se skladnim rečenicama i budio se tražeći prva jezička sazvučja, slučajni susret dve reči koji izaziva poetsku ili proznu sliku.

Kako kaže Volter: „Rad jedino čini život podnošljivim.“ Dodajmo tome ljubav. I strast. I boga. I vino. Na kraju ostaju njih dvoje, Bog i vino. Tako tvrdi Bela Hamvaš, verujem mu zato što je to delimično i moje iskustvo, možda najbolje što sam u životu naučio.

Beleška iz dnevnika 2009.

POSLEDNJI EGOIZAM

Na početku dvadeset prvog veka – koji se od dvadesetog razlikuje i po tome što je počeo gore nego prethodni - nestvarno i moderno zvuče reči Viktora Igoa iz 1860. „Ne budimo više Englezi ni Francuzi ni Nemci. Budimo Evropljani. Ne budimo više Evropljani, budimo ljudi... Budimo čovečanstvo... Ostaje nam da se odreknemo poslednjeg egoizma: domovine.“

Utopija? Sumnjam. Jer da se to onda uradilo, i to na federativnim osnovama kao što su neki tadašnji pametni ljudi predlagali, Evropa i čovečanstvo izbegli bi umobolne masakre koje nazivamo svetskim ratovima, o sitnijim sukobima, pobunama, revolucijama i likvidacijama klasa i naroda da ne govorimo. Naš svet bi izgledao drukčije, toliko drukčije da ga ne mogu ni zamisliti, ni nazreti čak, u njemu bi živeli neki ljudi koji nam nisu ni nalik, neki naši bolji i duševniji dvojnici, zamalo napisah antipodi.

U Evropi se na tom projektu samospasavanja ipak počelo raditi kad više nije bilo drugog izlaza, osim kolektivnog samoubistva koje je na sve načine pokušano i pokušavano tokom Drugog Rata. Tezveni i realistični umovi shvatili su da treba početi od osnovnih sličnosti, od samog minimuma zajedništva. Tako je nastala Unija uglja i čelika, potom i malo po malo ono što imamo danas, savez interesa, zakona i pravila ponašanja, prostor naizgled bez granica. Unija se menjala i menjaće se, ako hoće opstati. Najbolje rešenje bilo bi da se jednom zove Ujedinjene Države Evrope. Najgore rešenje znamo, imali smo ga u evropskoj prošlosti, našu da ne pominjem.

A kod nas na Balkanu taj veliki i za sada spasonosni poduhvat nije ni započet kako treba, sprečen je i odložen u svim bivšim republikama pokojne Jugoslavije, ometaju ga svim sredstvima i to oni koji bi ga morali braniti i nametati. Naše mnogobrojne nacije su se probudile u nevreme i kad su drugde zadremale i, ne shvatajući gde se nalaze i ko su, bunovno nasrnule na najbliže i najsrodnije, urlajući slogane prošlosti. Kao da se za poslednjih sto pedeset godina ovde nije napredovalo, kao da se nazadovalo i to sa izgledom na dalje posrtanje unatrag.

Balkanski tenori, baritoni i basovi krešte na sve strane: „Ne budimo čovečanstvo, ne budimo Evropljani. Budimo Srbi, Hrvati, Bošnjaci, ostali neka ćute. Poslednji egoizam, domovina, neka ne služi nama već našim političarima, našim vatrenim rodoljubima, vojnicima, policajcima i popovima.“ Ne treba se peviše zavaravati ni kad se služe proevropskom retorikom, time samo prikrivaju svoje prave prirode, namere i pripreme za neki novi sukob. Ili, tačnije rečeno, lažu kao i kad se služe patriotskom retorikom.

I više niko u svemu tom zamešateljstvu bez boga i zakonodavca ne vidi nastranost društva, perverziju ideologije, odbranu i propagandu sadašnjih i budućih zločina, hipokriziju i lopovluk. Zamalo napisah: osim mene. Jer, ako to zapišem, ko će mi verovati? Odbijam pripadati, a to pripadanje je na ovim prostorima jedina javna potvrda da govoriš istinu i da uopšte smeš govoriti, naš si čovek i patriota. Ako to nisi, lažeš ma šta govorio, a istina ti je gora od svake lopovske podvale.

Postoji ipak jedan poslednji egoizam koji treba braniti i to po svaku cenu. To je lična sloboda. Viktor Igo bi je svakako zabeležio da mu je u ono bila ugrožena koliko nama danas i ovde. Činim to umesto njega – i sa sto četrdeset i sedam godina zakašnjenja.

Beleška iz dnevnika, 2007.

ČOVEK JE ISKUSTVO

Bufon je govorio da je čovek stil. Onaj koji je izgradio sebe izgradio je i stil ili obrnuto, što istovremeno može značiti i da je uspeo i da se okamenio. Ali šta ako je taj čovek, koji sebe gradi i razgrađuje, sposoban promeniti više stilova i ne zadržati se ni na jednom, poreći svaki koji smatraju njegovim i poslednjim? Ili ako primeni na sebi postmodernističko pravilo: svi tuđi stilovi su moji? Na kraju, biti bez stila može značiti novi stil kao što poricanje postojeće umetnosti često znači rađanje nove umetnosti koja će, postavši stara, tvrditi da ima stila i da je nepromenljiva.

Po meni: čovek, to je lično iskustvo. Ono što je doživljeno, proživljeno, zapamćeno, zapisano, ispričano, skriveno u podsvesti, okamenjeno u genima, ono vidljivo i ono nevidljivo, stidno, priznato i nepriznato, visoko i nisko, trivijalno i veličanstveno, sve to predstavlja ličnost, jedinku, osobnost, nešto neponovljivo. Ličnost postoji kao jedinka ili jedinka postoji kao ličnost dok drži sve te raznovrsne, heterogene, suprotstavljene elemente na okupu, svejedno da li naporom volje ili navikom podsvesti koji je u nas ugradila neumoljiva i nesavladiva evolucija. Bio ili ne bio, otkivao se ili se krio, bog u tome učestvuje samo posredno, time što je sve to omogućio ili što nije sprečio spregu neverovatnih jedinjenja.

Razlikujem dve vrste iskustva: ono što mi se dešavalo, što nisam mogao izbeći i ono što sam izazvao, hteo i sebi namenio. Razlikujem ih, ali ih ne merim. Nijedna svest nije sigurna koliko je primila iz podsvesti i šta upravo prima, taj proces je neprekidan i nezaustavljiv, događa se dok ovo zapisujem i nastviće se i u snu. Ne suprotstavljam mu se, ne smetam, prihvatam ga. Rečenica je najbolja i najpunija kad u sebi, pored jasnih značenja, nosi neki zvuk iz neznani, a više takvih zvukova možda obrazuju onu maternju melodiju Nastasijevićevu, pesmu sa dna prohujalih vremena i sa mesta na kojima nastaje jezik.

Bunio sam se protiv onoga što mi se dešavalo, žalio se, cvileo, pevao žalopojke, ljutio se na svoje slabosti. Onog što sam sam izabrao ponekad nisam bio dovoljno svestan, mada bi trebalo da bude obrnuto: samo lucidnost stvara nešto izuzetno. Koračati iznad ponora i biti bolno svestan da se svakog trena možeš obrušiti u pakao, to je hrabrost, ostalo je podnošenje neizbežnog.

Ta dva iskustva čine jedno nadiskustvo, čine mene. A ja sam ono što ne poznajem sasvim i što upoznajem polako, svest koja ispisuje ovu rečenicu i nesvest koja je hrani.

*

„Može se prevladati ono što je proživljeno u životnom iskustvu, ali samo proživljeno iskustvo zauvek ostaje čovekova svojina, proširena stvarnost njegovog duhovnog života. Izbrisati samu činjenicu doživljenog nije moguće. U promenjenom i preobraženom obliku doživljeno nastavlja da postoji. Životno iskustvo i duhovne borbe grade ljudski lik. Čovek nije potpuno gotovo i završeno biće, on se formira i stvara životnim iskustvom, iskušenjima svoje sudbine.“ (Berđajev, Filozofija slobodnog duha)

Beleška iz dnevnika 2009.

STOKA BEZ REPA

Stoka bez repa. Izraz je moga dede, njime je ispotiha častio one koji su se ponašali kao da nisu ljudi, prosto su zalutali među nas i uzeli čovekolika obličja. Nije znao za mutante ali ih je u obliku stoke bez repa viđao oko sebe tokom dva svetska rata: jednom kao dečak koji majci, sestri i braći nastoji zameniti oca koga je odneo veliki rat, drugi put kao zreo čovek koji svim sredstvima pokušava sačuvati sina, snahu, suprugu i unuka od rata koji je samo nastavak prethodnog i ludački uzaludna svetkovina smrti. Oba puta je imao iste protivnike, istu vrstu, bez obzira što su se promenili ideologije, imena i lica.

Nije se izborio sa stokom bez repa u svojoj okolini i negde gore, izgubio je tu bitku znatno pre bolesti i prerane smrti, verovatno je bio svestan toga i ogorčen toliko duboko i bez reči da se od toga razboleo. Nije ih mrzeo, bio je hrišćanin koji je živeo svoju veru, ali ih je toliko rečito prezirao da slabe impulse toga prezira osećam i ja, čovek stariji od svoga dede, skeptik i lutalica, sklon zaboravu i bekstvu od teških uspomena. Zaista, našao im je pravo ime, zvučno i nemilosrdno. Ili im je neko pre njega nadenuo ime, izvukao ga iz svog i tuđeg iskustva, a moj ga je Rajko samo ponavljao, izgovarao ga kao da ga je sam smislio.

Stoka bez repa je vrsta koja se uvek iznova pojavljuje kao najava loših vremena, kao horda koja raznosi zlo u svaki kutak pošašću zahvaćenih krajeva, kao neorganizovana i zastrašujuće delatna vojska mraka. Sačinjavaju je pojedinci koji privlače sebi slične i, množeći se vrtoglavo, postaju rulja i svetina koja se ne može raslojiti na jedinke, stopljena je zadugo, urla i traži žrtve.

*

A kad se završe klanja, humana preseljenja naroda, otimanja i otvorene vrste nasilja, kad se istroši glupa i nemilosrdna retorika rata, kad se mora preći samo na dnevne obmane i laži, i na političenje, stoka bez repa promeni retoriku, odela i ponašanje, sakrije okrvavljene zube, zalepi osmehe na lica, prilagodi se vremenu i okolini, prodobri se, presamiti se – i dalje ispotiha širi svoju đavolsku priču, svoju propagandu zločina i prava na zločin, svoju odbranu nepočinstva. Ne razlikuje se od beslovesne i neme većine,  maskira se banalnošću, puca od dobre volje, ali se ne menja na bolje, ostaje verna niskosti svoga bića, drukčija biti ne može, menjati se neće, zato i ne pokušava poboljšati se.

Svi mi olako i lako praštamo sebi ali stoka bez repa to čini unapred, pre samog čina – i time što je nesvesna ili neće da bude svesna šta je zločin i šta je pokajanje i što ne zamera drugima što su isti takvi ili gori, jer za bolje ne zna i neće da zna. Ali će spontano naučiti sva jeftina i banalna opravdanja za ono što radi i za ono što će uraditi i služiće se njima nebično vešto i uspešno kao da razume o kakvoj se obmani radi.

Jednu stvar ipak stoka bez repa nikada neće uraditi: izviniti se svojim preživelim žrtvama i dopustiti ima da dođu do reči kako bi se požalili ili prosto upozorili da se neke strašne stvari ne smeju ponavljati. Kaže: ne bavimo se prošlošću, braćo i sestre, zaboravimo šta je bilo, okrenimo se budućnosti. S osnovanom nadom da će u budućnosti biti posla za njih. I biće ga, svakako. Jer naivni će, neoprezni i novorođeni biti zauzeti svakodnevicom i nesposobni da vide koja se prepotopska životinjska fela krije pod obrazinama njihovih suseda, kolega, sunarodnika, vođa, poeta i akademika. Dok ne bude kasno.

Beleška iz dnevnika 2007.

PEDESET GODINA

Pedeset godina književnog rada, uskoro, iduće godine! Zar je to moguće? I meni samom izgleda neverovatno, čudno, neprirodno. To je podatak za neku knjigu kao što je Ginisova, za tabloide, za one koji vole preterivanja, za neukusne viceve. I sve vreme sam se bavio istim poslom, čak i onda kad sam naizgled radio nešto drugo, sve vreme sam smišljao tekstove, zapisivao ih, prepravljao, doterivao, objavljivao, trpeo dobre i loše kritike, ogovaranja, siktanje zlih jezika, retke pohvale, povremene uspehe. I jedva sam čekao priliku da ostavim sve drugo i okrenem se pisanju, jedino njemu, toj magičnoj kugli koja mi prokazuje stvarnost vernije i tačnije nego čula – i bez koje moja čula ne mogu delovati punom snagom.

Ako ne računam dve spisateljske krize (obe nisu predugo trajale mada behu strašne kao da će biti doživotne), nisam prestao pisati, nisam se odrekao svoje životodavne veštine, nisam se zamorio niti sam digao ruke od uzaludnog posla čak i da je izgledao uzaludan, nikom potreban, suvišan u surovome svetu. Ni nevolje me nisu zamorile, razočarale, izazvale gađenje bića koje uništava svaku želju za pisanjem onemogućava volju. I danas bezmalo svakog dana i svake noći gorim od želje na nešto zapišem, a imam i nekoliko neobjavljenih rukopisa u memorijama diskova, pretpostavljam da će ih biti sve više, to je zato što pišem a ne objavljujem kad treba i kako treba.

Najčudnije od svega, meni samom najčudnije: još sam živ mada sam napadan, proganjan, proterivan, stavljan pred najgora iskušenja, primoravan da radim za dvojicu, često bez novca, uglavnom bez tuđe pomoći, usamljen ili u čudnom društvu, emigrant, metek, stanovnik nekoliko gradova, glava jedne porodice o kojoj i dalje moram brinuti, penzioner koji prima pola penzije, usamljenik na jednom šumadijskom brdu na kome nije nikada ništa raslo osim drveća i trave.

I meni to izleda istovremeno čudno i čudesno, strašno kao sećanje i veličanstveno kao činjenica da svakog dana mogu videti svetlost, razgovarati sa ljudima, ljubiti one koji me ljube, i biti slobodan, zaista slobodan.

Beleška iz dnevnika 2009.