U Srbiji,
zemlji nezaposlenih kojih je legija, ne mogu se naći pomoćni radnici prilikom
zidanja, ni majstori za bilo koji posao ni žene koje bi pomagale u kući, da ne
pominjem stručnjake i specijaliste. Svi su zauzeti ili nemaju vremena ili im ne
odgovara takav posao, možda nekom drugom prilikom, raditi kod drugog znači
služiti, a mi sluge nismo, bolje je biti bez ičega, preživeće se nekako kao i do
sada.
Nerada je ovde
uvek bilo, mi nismo radišni ni kolektivno ni pojedinačno, ali se ipak radilo,
često na silu i uglavnom pod moranje, nešto se preduzimalo i ponešto stvaralo. Nerad
je poslednjih godina postao navika, potreba, druga priroda, besplatno
zadovoljstvo. Država je jedino u tome spremna da izađe u susret svom
stanovništvu, da nerad koristi kao izduvni ventil nezadovoljstva i kao
osiguranje od pobuna i nereda. Izvolite, slavite koliko hoćete, ne obraćajte
pažnju na nas. A kad se pojavite na poslu, izmoždeni od ždranja i opijanja,
nećete ni primetiti da ste malo slabije plaćeni i zaduženiji nego pre nekoliko
dana. Dok ste hrkali ili brbljali u alkoholnoj magli, mi nismo sedeli skrštenih
ruku, povećali smo dug i još malo opšteg novca prelili u svoje džepove.
U susret im
izlazi i crkva, treća ruka sadašnje srpske države, ona nevidljiva koja ne
oponaša Trojeručicu. Zaboravila je sopstvene reforme kao što je, recimo,
ukidanje prevelikog broja praznika u dva poslednja veka, i sada vernicima
dopušta da slave šta god se slaviti može, da ne rade na svako crveno slovo,
mešajući detinjasto poštovanje prema religiji, paganizam i sujeverje. Pravom
ili lažnom verniku pruža se prilika da ne radi bar stotinu dana godišnje, da ga
niko za to ne opominje i da se niko tome ne čudi: oni drugi čine isto, čudili
bi mu se kad bi radio. Ova privilegija, bačena im prezrivo kao oglodana kost,
čini ih zavisnijima i sromašnijima nego što bi morali biti.
Ne slavim rad
zbog rada, ne volim tupu marljivost, ne navijam za poslodavce i robovlasnike, volim
provod i slobodno vreme, ali se gadim nerada: suprotan je stvaranju i mora se,
ako se hoće produžiti prema boljem životu, učiniti nešto protiv njega. I bojim
ga se, užasavam ga se, tog nerada kome se moji zemljaci dive i za kojim čeznu.
Šta bih radio kad ne bih radio? Nikada nisam bio na pravom godišnjem odmoru,
uvek sam nosio knjige i rukopise sa sobom, čitao sam i beležio ako nisam pisao,
uspavljivao sam se skladnim rečenicama i budio se tražeći prva jezička
sazvučja, slučajni susret dve reči koji izaziva poetsku ili proznu sliku.
Kako kaže
Volter: „Rad jedino čini život podnošljivim.“ Dodajmo tome ljubav. I strast. I
boga. I vino. Na kraju ostaju njih dvoje, Bog i vino. Tako tvrdi Bela Hamvaš,
verujem mu zato što je to delimično i moje iskustvo, možda najbolje što sam u
životu naučio.
Beleška iz dnevnika 2009.
