Na početku
dvadeset prvog veka – koji se od dvadesetog razlikuje i po tome što je počeo
gore nego prethodni - nestvarno i moderno zvuče reči Viktora Igoa iz 1860. „Ne
budimo više Englezi ni Francuzi ni Nemci. Budimo Evropljani. Ne budimo više
Evropljani, budimo ljudi... Budimo čovečanstvo... Ostaje nam da se odreknemo
poslednjeg egoizma: domovine.“
Utopija?
Sumnjam. Jer da se to onda uradilo, i to na federativnim osnovama kao što su
neki tadašnji pametni ljudi predlagali, Evropa i čovečanstvo izbegli bi umobolne
masakre koje nazivamo svetskim ratovima, o sitnijim sukobima, pobunama,
revolucijama i likvidacijama klasa i naroda da ne govorimo. Naš svet bi
izgledao drukčije, toliko drukčije da ga ne mogu ni zamisliti, ni nazreti čak,
u njemu bi živeli neki ljudi koji nam nisu ni nalik, neki naši bolji i
duševniji dvojnici, zamalo napisah antipodi.
U Evropi se na
tom projektu samospasavanja ipak počelo raditi kad više nije bilo drugog
izlaza, osim kolektivnog samoubistva koje je na sve načine pokušano i
pokušavano tokom Drugog Rata. Tezveni i realistični umovi shvatili su da treba
početi od osnovnih sličnosti, od samog minimuma zajedništva. Tako je nastala
Unija uglja i čelika, potom i malo po malo ono što imamo danas, savez interesa,
zakona i pravila ponašanja, prostor naizgled bez granica. Unija se menjala i
menjaće se, ako hoće opstati. Najbolje rešenje bilo bi da se jednom zove
Ujedinjene Države Evrope. Najgore rešenje znamo, imali smo ga u evropskoj prošlosti,
našu da ne pominjem.
A kod nas na
Balkanu taj veliki i za sada spasonosni poduhvat nije ni započet kako treba,
sprečen je i odložen u svim bivšim republikama pokojne Jugoslavije, ometaju ga
svim sredstvima i to oni koji bi ga morali braniti i nametati. Naše mnogobrojne
nacije su se probudile u nevreme i kad su drugde zadremale i, ne shvatajući gde
se nalaze i ko su, bunovno nasrnule na najbliže i najsrodnije, urlajući slogane
prošlosti. Kao da se za poslednjih sto pedeset godina ovde nije napredovalo,
kao da se nazadovalo i to sa izgledom na dalje posrtanje unatrag.
Balkanski
tenori, baritoni i basovi krešte na sve strane: „Ne budimo čovečanstvo, ne
budimo Evropljani. Budimo Srbi, Hrvati, Bošnjaci, ostali neka ćute. Poslednji
egoizam, domovina, neka ne služi nama već našim političarima, našim vatrenim
rodoljubima, vojnicima, policajcima i popovima.“ Ne treba se peviše zavaravati
ni kad se služe proevropskom retorikom, time samo prikrivaju svoje prave
prirode, namere i pripreme za neki novi sukob. Ili, tačnije rečeno, lažu kao i
kad se služe patriotskom retorikom.
I više niko u
svemu tom zamešateljstvu bez boga i zakonodavca ne vidi nastranost društva,
perverziju ideologije, odbranu i propagandu sadašnjih i budućih zločina,
hipokriziju i lopovluk. Zamalo napisah: osim mene. Jer, ako to zapišem, ko će
mi verovati? Odbijam pripadati, a to pripadanje je na ovim prostorima jedina
javna potvrda da govoriš istinu i da uopšte smeš govoriti, naš si čovek i
patriota. Ako to nisi, lažeš ma šta govorio, a istina ti je gora od svake
lopovske podvale.
Postoji ipak
jedan poslednji egoizam koji treba braniti i to po svaku cenu. To je lična
sloboda. Viktor Igo bi je svakako zabeležio da mu je u ono bila ugrožena koliko
nama danas i ovde. Činim to umesto njega – i sa sto četrdeset i sedam godina
zakašnjenja.
Beleška iz dnevnika, 2007.
