Search This Blog

Thursday, December 22, 2011

ČOVEK JE ISKUSTVO


Bufon je govorio da je čovek stil. Onaj koji je izgradio sebe izgradio je i stil ili obrnuto, što istovremeno može značiti i da je uspeo i da se okamenio. Ali šta ako je taj čovek, koji sebe gradi i razgrađuje, sposoban promeniti više stilova i ne zadržati se ni na jednom, poreći svaki koji smatraju njegovim i poslednjim? Ili ako primeni na sebi postmodernističko pravilo: svi tuđi stilovi su moji? Na kraju, biti bez stila može značiti novi stil kao što poricanje postojeće umetnosti često znači rađanje nove umetnosti koja će, postavši stara, tvrditi da ima stila i da je nepromenljiva.
Po meni: čovek, to je lično iskustvo. Ono što je doživljeno, proživljeno, zapamćeno, zapisano, ispričano, skriveno u podsvesti, okamenjeno u genima, ono vidljivo i ono nevidljivo, stidno, priznato i nepriznato, visoko i nisko, trivijalno i veličanstveno, sve to predstavlja ličnost, jedinku, osobnost, nešto neponovljivo. Ličnost postoji kao jedinka ili jedinka postoji kao ličnost dok drži sve te raznovrsne, heterogene, suprotstavljene elemente na okupu, svejedno da li naporom volje ili navikom podsvesti koji je u nas ugradila neumoljiva i nesavladiva evolucija. Bio ili ne bio, otkivao se ili se krio, bog u tome učestvuje samo posredno, time što je sve to omogućio ili što nije sprečio spregu neverovatnih jedinjenja.
Razlikujem dve vrste iskustva: ono što mi se dešavalo, što nisam mogao izbeći i ono što sam izazvao, hteo i sebi namenio. Razlikujem ih, ali ih ne merim. Nijedna svest nije sigurna koliko je primila iz podsvesti i šta upravo prima, taj proces je neprekidan i nezaustavljiv, događa se dok ovo zapisujem i nastviće se i u snu. Ne suprotstavljam mu se, ne smetam, prihvatam ga. Rečenica je najbolja i najpunija kad u sebi, pored jasnih značenja, nosi neki zvuk iz neznani, a više takvih zvukova možda obrazuju onu maternju melodiju Nastasijevićevu, pesmu sa dna prohujalih vremena i sa mesta na kojima nastaje jezik.
Bunio sam se protiv onoga što mi se dešavalo, žalio se, cvileo, pevao žalopojke, ljutio se na svoje slabosti. Onog što sam sam izabrao ponekad nisam bio dovoljno svestan, mada bi trebalo da bude obrnuto: samo lucidnost stvara nešto izuzetno. Koračati iznad ponora i biti bolno svestan da se svakog trena možeš obrušiti u pakao, to je hrabrost, ostalo je podnošenje neizbežnog.
Ta dva iskustva čine jedno nadiskustvo, čine mene. A ja sam ono što ne poznajem sasvim i što upoznajem polako, svest koja ispisuje ovu rečenicu i nesvest koja je hrani.

*

„Može se prevladati ono što je proživljeno u životnom iskustvu, ali samo proživljeno iskustvo zauvek ostaje čovekova svojina, proširena stvarnost njegovog duhovnog života. Izbrisati samu činjenicu doživljenog nije moguće. U promenjenom i preobraženom obliku doživljeno nastavlja da postoji. Životno iskustvo i duhovne borbe grade ljudski lik. Čovek nije potpuno gotovo i završeno biće, on se formira i stvara životnim iskustvom, iskušenjima svoje sudbine.“ (Berđajev, Filozofija slobodnog duha)

Beleška iz dnevnika 2009.

Thursday, December 15, 2011

STOKA BEZ REPA


Stoka bez repa. Izraz je moga dede, njime je ispotiha častio one koji su se ponašali kao da nisu ljudi, prosto su zalutali među nas i uzeli čovekolika obličja. Nije znao za mutante ali ih je u obliku stoke bez repa viđao oko sebe tokom dva svetska rata: jednom kao dečak koji majci, sestri i braći nastoji zameniti oca koga je odneo veliki rat, drugi put kao zreo čovek koji svim sredstvima pokušava sačuvati sina, snahu, suprugu i unuka od rata koji je samo nastavak prethodnog i ludački uzaludna svetkovina smrti. Oba puta je imao iste protivnike, istu vrstu, bez obzira što su se promenili ideologije, imena i lica.
Nije se izborio sa stokom bez repa u svojoj okolini i negde gore, izgubio je tu bitku znatno pre bolesti i prerane smrti, verovatno je bio svestan toga i ogorčen toliko duboko i bez reči da se od toga razboleo. Nije ih mrzeo, bio je hrišćanin koji je živeo svoju veru, ali ih je toliko rečito prezirao da slabe impulse toga prezira osećam i ja, čovek stariji od svoga dede, skeptik i lutalica, sklon zaboravu i bekstvu od teških uspomena. Zaista, našao im je pravo ime, zvučno i nemilosrdno. Ili im je neko pre njega nadenuo ime, izvukao ga iz svog i tuđeg iskustva, a moj ga je Rajko samo ponavljao, izgovarao ga kao da ga je sam smislio.
Stoka bez repa je vrsta koja se uvek iznova pojavljuje kao najava loših vremena, kao horda koja raznosi zlo u svaki kutak pošašću zahvaćenih krajeva, kao neorganizovana i zastrašujuće delatna vojska mraka. Sačinjavaju je pojedinci koji privlače sebi slične i, množeći se vrtoglavo, postaju rulja i svetina koja se ne može raslojiti na jedinke, stopljena je zadugo, urla i traži žrtve.

*

A kad se završe klanja, humana preseljenja naroda, otimanja i otvorene vrste nasilja, kad se istroši glupa i nemilosrdna retorika rata, kad se mora preći samo na dnevne obmane i laži, i na političenje, stoka bez repa promeni retoriku, odela i ponašanje, sakrije okrvavljene zube, zalepi osmehe na lica, prilagodi se vremenu i okolini, prodobri se, presamiti se – i dalje ispotiha širi svoju đavolsku priču, svoju propagandu zločina i prava na zločin, svoju odbranu nepočinstva. Ne razlikuje se od beslovesne i neme većine,  maskira se banalnošću, puca od dobre volje, ali se ne menja na bolje, ostaje verna niskosti svoga bića, drukčija biti ne može, menjati se neće, zato i ne pokušava poboljšati se.
Svi mi olako i lako praštamo sebi ali stoka bez repa to čini unapred, pre samog čina – i time što je nesvesna ili neće da bude svesna šta je zločin i šta je pokajanje i što ne zamera drugima što su isti takvi ili gori, jer za bolje ne zna i neće da zna. Ali će spontano naučiti sva jeftina i banalna opravdanja za ono što radi i za ono što će uraditi i služiće se njima nebično vešto i uspešno kao da razume o kakvoj se obmani radi.
Jednu stvar ipak stoka bez repa nikada neće uraditi: izviniti se svojim preživelim žrtvama i dopustiti ima da dođu do reči kako bi se požalili ili prosto upozorili da se neke strašne stvari ne smeju ponavljati. Kaže: ne bavimo se prošlošću, braćo i sestre, zaboravimo šta je bilo, okrenimo se budućnosti. S osnovanom nadom da će u budućnosti biti posla za njih. I biće ga, svakako. Jer naivni će, neoprezni i novorođeni biti zauzeti svakodnevicom i nesposobni da vide koja se prepotopska životinjska fela krije pod obrazinama njihovih suseda, kolega, sunarodnika, vođa, poeta i akademika. Dok ne bude kasno.

Beleška iz dnevnika 2007.