JEDNA RECENZJA

Видосав Стевановић

Славко Соргић

"ПРОЛАЗ КРОЗ ПАКАО"

Некада давно у крагујевачкој гимназији писао сам песме, много читао и напрезао се да живим према наукама онога што сам сазнавао. Осећао сам се камијевцем,  следбеником француског нобеловца Албера Камија, аутора "Мита о Сизифу". Покушавао сам да играм фудбал као и мој узор – у свему другом смо се, на жалост, разликовали - и неуморно сам ишао на боксерске мечеве. Нисам умео боксовати, ништа не умем да урадим рукама осим да пишем, али сам у препуним и задимљеним салама, посматрајући боксере на рингу, учио драгоцену лекцију: борба коју сам гледао била је сваки пут и за оба боксера покушај да се буде јачи и бољи од себе.

             Ондашњи БК "Раднички" имао је неколико изванредних боксера које и данас памтим, сећам се њихових борби кад склопим очи и мислим на оно што је прошло. Један од њих, утиснут у мом памћењу, био је и Сорга, спретан и брз средњаш који се није предавао и кад се чинило да губи: и тада је побеђивао упорношћу и вештином. Ми, дечаци и навијачи, мислили смо да је непобедив. Под тим именом-надимком крио се, а крије се и данас, заслужни грађанин Крагујевца, седокоси и живахни  Славољуб-Славко Соргић чија сећања на рат, послератно доба и логор "Свети Гргур" овде рецензирам. Некадашњи боксер је касније, кад се више није борио на рингу, постао песник – још једна особеност овог спортисте – а на овим страницама исписује делове свога живота које нисам познавао и успут ми даје одговор на питање које у оно доба нисам имао коме поставити: зашто овај победник над Марићем, Келавом и Милером није репрезентативац Југославије.

             Сорга се као младић нашао у рату који називамо Другим Светским. Био је у многим борбама за ослобођење Југославије. Запамтио сам ону са Немцима код Бијељине, у истој је тешко рањен – умро је осам дана касније – мој отац Драгомир чијег се лица не сећам. Кад се рат завршио, Сорга је остао у војсци. Вредног и снажног борца послали су у Русију на школовање. Нешто после његовог повратка у земљу избио је сукоб између Совјетског Савеза и Југославије. Југословенски комунисти су, одбијајући Стаљинов диктат, у једној ствари показали да су његови ученици: похапсили су све његове симпатизере и све оне за које су мислили да би могли бити симпатизери и распоредили их по логорима за преваспитавање: радило се о насилном раду, сличном оном у гулазима. Међу ухапшенима се нашао и Сорга. Мирно, бираним речима, не вређајући никог и не светећи се, не задајући ниске ударце, он у овом тексту прича о патњама и искушењима које је невољно прошао и још једном показује шта значи бити прави спортиста: кад је противник на поду, борба се прекида.

          У "Миту о Сизифу" Ками износи филозофске, интелектуалне и моралне могућности старог грчког мита који се стално изнова догађа. Сизиф узбрдо гура камен који ће се, кад изморени човек стигне до врха, скотрљати под брдо – и то се у бескрај понавља попут наших свакодневних напора. Једини тренутак привидне победе за тог човека је онај кад стигне на врх и, пре него што се камен почне котрљати назад, баци поглед на предео који се отвара пред њим.  Какав је тај предео? Сваки од нас има свој или би требало да га има. Нисам се могао отети мисли да га је Сорга угледао први пут у оном делу свог живота у логору који описује у поглављу "Рекорд у бушењу камена" и који му је можда изазвао страст да га понови више пута на многим ринговима.  Познајући тај предео из мог посла, чини ми задовољство што могу препоручити за штампу рукопис часног носиоца националне пензије, спортисте, песника и човека Славољуба Славка-Соргића.

Март 2010.

Крагујевац

             

EUTANAZIJA

Šta je eutanazija, vrsta samoubistva, dobro prikriven zločin ili ubistvo iz milosrđa? Zaboravljeni ritual, izlaz u krajnjoj nevolji, znak jedne civilizacije koja se približava kraju, ljudsko pravo, tabu tema, još jedna prilika da se zaradi prljavi novac ili smrtni greh? Nema odgovora, bar nema jednostavnog odgovora, niti ga može biti, ima previše odgovora, biće ih još više. Radi se o toliko složenom, dubokom i važnom pitanju da se o njemu raspravlja vekovima, a u tome učestvuju lekari, filozofi, pravnici, zakonodavci, državnici, novinari, gutači senzacija, paparci i zainteresovani laici poput mene.

Rasprava nije završena, potrajaće duže od nas koji ovo pišemo i čitamo, ali to mnogoglasje zahteva da iznesemo svoje mišljenje jer svaki od nas raspolaže samo jednim životom i prihvata da nema prava raspolagati životima drugih. Zbog toga mora biti individualno, kao od drugih odvojena jedinka i kao deo uže ili šire zajednice, zainteresovan za ovo nimalo apstraktno pitanje koje se odnosi na svakog od nas, bez izuzetka. Mnogi naši mili i dragi nisu više među živima, postoje samo dok ih pamtimo, ne damo zaboravu da ih odnese u večnu tamu, a među najupečatljivije uspomene, one koje nosimo kao teret i kao amajlije, kao dragocenosti koje vrede jedino nama, spadaju uspomene na njihovu smrt, strašne, manje strašne, čudne, iznenadne, nerazumljive, nepravedne – dopišite reč koju vam nešto znači – ali uvek dirljive, potresne, neizrecive. I, što je najgore, nepopravljive. Jer nema druge smrti.

Možda ima drugog života, ali ovog istog dva puta neće biti, ni ovde ni u večnosti. Ili bar mi ne znamo ništa o tome, mada bismo rado saznali – i to poznanje bismo radije sticali i čuvali nego svekolika znanja čovečanstva.

*

Zadržaću se na jednoj vrsti eutanazije koju svaki od nas, svuda i na svakom mestu, u najboljim kao i u najgorim okolnostima ima pri ruci, a većina, ne razmišljajući, smatra da o tome ponešto zna. To je samoubistvo, jedino ozbiljno filozofsko pitanje kako kaže Kami. Zaista nema važnijeg pitanja, ako pre njega stavimo sva jasna, mutna, banalna ili neobjašnjiva pitanja života. Jedan broj ljudi, jedan deo čovečanstva nije spreman, neće ili ne može dočekati takozvanu prirodnu smrt, rešava to sam. Da li se radi o činu vrhunske hrabrosti ili krajnjeg kukavičluka ili prosto o slabosti jednog trenutka koji se više ponovio ne bi? Svedočanstva postoje, birajte.

Monoteističke religije zabranjuju samoubistvo, samoubice ne dobijaju religiozne obrede prilikom sahrane, ne pominju se u molitvama, njihove duše su osuđene na večne muke, to je strašna kazna za vernike. Te strašne pretnje smanjuju broj samoubistava, ali ne objašnjavaju samu činjenicu samoubistva: uvek i svuda neko diže ruku sa sebe. Neke druge kulture – iz kojih crpimo i duhovne delove naše kulture – nisu odbacivale, prihvatale su, odobravale, čak su i preporučivale samoubistvo u izvesnim okolnostima. Pretpostavimo da je većina obrazovanih Rimljana mislila što i Seneka u „Pismima Luciliju“: vaša sloboda je u vašim venama. Nema dokaza da je stanovnika Rima zbog toga bilo manje ili da su iz tog razloga nestali. Samo razlog više da budu slobodniji od nadolazećih pagana i od jednovernika koji su se još krili u katakombama.

Svi mi, i bez izuzetka, ma ko smo i ma šta mislili o sebi, imamo iskustvo života, na stranu da li smo ga svesni ili nismo, da li o njemu mislimo ili ga nosimo u biću. Ali niko nema iskustvo samoubistva. Oni koji su se ubili nisu se vratili da nam ispričaju kako je, šta je sa druge strane: beskrajna svetlost ili večni mrak, veliki prasak svakog trenutka ili tišina beznadnog beskraja. Neuspele samoubice su žive, znaju ono što i mi, isto toliko ne znaju. Da li nam naše neznanje daje pravo da sudimo ono što ne znamo, da propovedamo samoubistvo ili da ga zabranjujemo?

*

Ljubav je lična stvar, pripada samo onima koji je osećaju, s njima nastaje, postoji i nestaje. U laičkim državama vera je intimna stvar, obavlja se na mestima koja su za to predviđena, u porodici, u samoći. Ako se to ispovedanje čini javno i kolektivno, onda se kreće između krajnosti: ispoveda se zbog drugih, ispoveda se po svaku cenu i bez obzira na druge, doveden je u pitanje odnos pojedinca sa božanskim. Stvaralaštvo bilo koje vrste je takođe lična, krajnje lična stvar, mada uglavnom namenjena drugima, onaj koji stvara može biti s drugima, ali tek posle dela koje je plod njegove samoće.

Odnos prema eutanaziji trebalo bi, kad prođe sve stupnjeve društvene provere i finese modernog prava, da bude isključivo stvar pojedinca. Njegovo mišljenje je njegova odluka. Niko drugi nema prava niti bi trebalo da se meša, osim kao onaj koji u strašnom času pruža bratsku i sestrinsku ruku pomoć, otrovan bolom i lečen ljubavlju.

Pošto nema načina da se izbegne ili prevari, smrt moramo prihvatili kao izvesnost, kao sudbinu, kao svačiju budućnost. Ili poludeti, odreći se svesti i sebe. Smrt je poslednja carinarnica koju ćemo proći. Njen fizički deo znamo ili možemo saznati: bolest, muke tela, poslednji dah, sahrana, pojedinačno, porodično ili kolektivno pamćenje.

Ali smrt je i jedina potpuna nepoznata koji stoji pred nama, misterija, tajanstvo, nešto što jezik ne samo da ne može izreći nego nije kadar ni naslutiti. Jednom će u zakonima biti zapisano da svako bez izuzetka ima pravo da sam odluči kako će i kada proći kroz tu kapiju svega ili ničega. No to pravo ima i bez zakona ili uprkos zakonu.

Treba se davati drugima, ali se poklanjati jedino samom sebi, kaže Montenj.

Beleška iz dnevnika "Kradljivci slobode", 2009.