Pedeset godina književnog rada, uskoro, iduće godine! Zar je to moguće? I meni samom izgleda neverovatno, čudno, neprirodno. To je podatak za neku knjigu kao što je Ginisova, za tabloide, za one koji vole preterivanja, za neukusne viceve. I sve vreme sam se bavio istim poslom, čak i onda kad sam naizgled radio nešto drugo, sve vreme sam smišljao tekstove, zapisivao ih, prepravljao, doterivao, objavljivao, trpeo dobre i loše kritike, ogovaranja, siktanje zlih jezika, retke pohvale, povremene uspehe. I jedva sam čekao priliku da ostavim sve drugo i okrenem se pisanju, jedino njemu, toj magičnoj kugli koja mi prokazuje stvarnost vernije i tačnije nego čula – i bez koje moja čula ne mogu delovati punom snagom.
Ako ne računam dve spisateljske krize (obe nisu predugo trajale mada behu strašne kao da će biti doživotne), nisam prestao pisati, nisam se odrekao svoje životodavne veštine, nisam se zamorio niti sam digao ruke od uzaludnog posla čak i da je izgledao uzaludan, nikom potreban, suvišan u surovome svetu. Ni nevolje me nisu zamorile, razočarale, izazvale gađenje bića koje uništava svaku želju za pisanjem onemogućava volju. I danas bezmalo svakog dana i svake noći gorim od želje na nešto zapišem, a imam i nekoliko neobjavljenih rukopisa u memorijama diskova, pretpostavljam da će ih biti sve više, to je zato što pišem a ne objavljujem kad treba i kako treba.
Najčudnije od svega, meni samom najčudnije: još sam živ mada sam napadan, proganjan, proterivan, stavljan pred najgora iskušenja, primoravan da radim za dvojicu, često bez novca, uglavnom bez tuđe pomoći, usamljen ili u čudnom društvu, emigrant, metek, stanovnik nekoliko gradova, glava jedne porodice o kojoj i dalje moram brinuti, penzioner koji prima pola penzije, usamljenik na jednom šumadijskom brdu na kome nije nikada ništa raslo osim drveća i trave.
I meni to izleda istovremeno čudno i čudesno, strašno kao sećanje i veličanstveno kao činjenica da svakog dana mogu videti svetlost, razgovarati sa ljudima, ljubiti one koji me ljube, i biti slobodan, zaista slobodan.
Beleška iz dnevnika 2009.
